Три имена још нису доказ – шта текстови заиста кажу?

1. Одлучујући је однос, а не број

Учење о Тројици не настаје бројањем три именице. Списак најпре тврди само да његови чланови у датом погледу припадају заједно. Зато треба питати коју радњу текст описује, који положај именовани у њој имају и како их исти корпус текстова одређује другде. Тако од тројне групе постаје аргумент са препознатљивим садржајем.

2. Крштење утемељује припадност

Матеј 28,19 заједно поставља Оца, Сина и Духа у референтну тачку хришћанског крштења. Једнина „име“ притом је значајна, али сама не доказује метафизичку дефиницију. Одлучујуће је више: Исус приписује учеништво свих народа том заједничком имену и обећава сопствено трајно присуство.

Павле у 1. Коринћанима 1,13–15 показује колико је тај однос непроизвољан. Одбацује управо мисао да је заједница крштена у његово име. Апостол је слуга заједнице, а не њен последњи Господ. Зато се крштењски положај Сина и Духа не објашњава помињањем два посебно важна сарадника.

3. Текстови описују једно спасоносно деловање

Ефесцима 2,18 говоре о приступу Оцу кроз Христа у једном Духу. Њих тројица нису ни заменљиви ни три супарничка приступа. У завршном благослову Друге посланице Коринћанима Христова благодат, Божја љубав и заједништво Духа припадају заједно. У 1. Коринћанима 12,4–6 Дух, Господ и Бог односе се на једно деловање у заједници.^[1]

Ниједна од тих реченица не мора појединачно казати све. Заједно са тврдњама о Христовом положају Створитеља и божанском сазнању Духа произлази одређена целокупна слика: Спасење је заједништво са једним Богом као Оцем, Сином и Духом.

4. Закључак има препознатљив темељ

Само заједничко помињање не доказује једносуштност. Али њихова посебна функција у крштењу, клањању и спасењу исто тако не сме бити сведена на произвољно набрајање. Ко Сина и Духа сматра створењима, мора објаснити зашто добијају тај положај у односу свих хришћана према Богу.

Тројични закључак, дакле, повезује тријадичне текстове са тврдњама о идентитету именованих. Не замењује егзегезу бројем три, већ објашњава зашто управо та три имена одређују хришћански однос према Богу.

5. Вечни однос не следи само из послања

Посланик не мора бити Бог; и пророци су послани. Зато се само из задатака Оца, Сина и Духа не би могла извести њихова вечна једносуштност. Али Писмо превазилази опис тих задатака. Исус говори о слави коју је имао код Оца пре него што је свет постојао и о његовој љубави према њему пре света (Јован 17,5.24). Лични однос према тим тврдњама не почиње тек Исусовим рођењем или његовим задатком у свету.

Ни Дух се не описује само као дејство у историји спасења. У 1. Коринћанима 2,10–12 Павле разликује нас као примаоце објаве од Духа који познаје Божје дубине. Његово поређење са људским духом означава унутрашњи приступ познању Бога, а не саопштавање спољашњем гласнику. Дакле, вечна Божја стварност открива се тврдњама о заједништву пре света и божанском самосазнању; не ишчитава се из пуке поделе задатака. Тиме још није доказано свако касније објашњење унутарбожанских односа. Али искључиво временски поредак спасења не објашњава те текстове.