Приговор
Ако љубав захтева другога, довољна су два лица. Ако својства образлажу лица, и мудрост, моћ или праведност могли би бити сопствена лица. Зашто треба да их буде тачно три?
1. Не израчунавамо Божји унутрашњи живот
Писмо објављује Оца, Сина и Светог Духа. Извештава о њиховим односима и заједничком божанском деловању. На томе почива број три. Исповедање не настаје тако што најпре претпоставимо неодређеног Бога, а затим размислимо колико би лица било корисно за његова својства.
Тома одбацује управо ту забуну: Створењска дејства не могу се једноставно претворити у доказ одређених унутарбожанских лица. Познање тих лица дугујемо објави.[1]
2. Својства нису додатни делатници
Бог је мудар, праведан и моћан. Из тога не следи да би „мудрост“, „праведност“ и „моћ“ били три даља лица. Такви појмови казују какав је Бог. Личне тврдње, насупрот томе, именују ко је са ким у односу: Отац воли Сина; Син моли Оца; Дух је послан као други Утешитељ.
И када се Христос назива Божјом мудрошћу, Отац зато није без мудрости. Својство посебно приписано божанском имену не изрезује се из заједничке божанске суштине и не осамостаљује се.
3. Дух није само трећа реч за исти однос
Јован 14,16 разликује Сина који моли, Оца који даје и другог Утешитеља. Јован 15,26 додаје Духа који исходи од Оца, кога Син шаље и који сведочи о њему. Дух тиме није једноставно Отац под другим именом нити Син у каснијој улози.
Зато тројичном читању није потребан спекулативни скок са два лица на треће. Оно следи разликовање већ описано у тексту.
4. Шта аргумент љубави може постићи
Јован 17,24 сведочи Очеву љубав према Сину пре света. Бог није морао створити створења да би први пут волео. То осветљава независност његове љубави од нас. Али само по себи не доказује ни број три ни тачан начин исхођења Духа.
Додати четврто лице не би било нужно продубљивање тог налаза, већ необразложена допуна. Исповедамо пуноћу коју је Бог објавио. Не тврдимо да смо је произвели рачуном независним од његове објаве.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 32, a. 1: нема природног доказивања броја три; разликовање објаве и објашњења.