Приговор
Исток и Запад споре се о исхођењу Духа. Атанасијево исповедање чак ни не потиче сигурно од Атанасија. Како се онда може говорити о једном обавезујућем учењу о Тројици?
1. Предмет спора мора се тачно именовати
„Filioque“ значи „и од Сина“. Западни додатак тиче се тврдње од кога Дух исходи. Обе стране притом исповедају Духа као божанско лице и одбацују његово сврставање међу створења. Зато спорно питање није истоветно са питањем да ли Свети Дух постоји као божанско лице.
Исповедање из 381 именује његово исхођење од Оца и заједничко поштовање са Оцем и Сином.[3] Већ то разликовање спречава да се свака каснија разлика третира као распад целог језгра учења.
2. Послање и вечно исхођење нису аутоматски исто
Јован 15,26 именује Духа који исходи од Оца, кога ће Исус послати. Галатима 4,6 говоре о Духу Сина. Западна теологија повезује такве текстове са вечним односом Духа према Оцу и Сину; источна теологија наглашава Оца као извор и од тога разликује послање кроз Сина.
Поједини појмови и њихов однос морају се објаснити. Из „Син шаље“ не следи без даљег сваки каснији метафизички опис. Frame изричито разматра ту егзегетску и појмовну тешкоћу.[1]
3. Пренето име није доказ ауторства
Такозвано Атанасијево исповедање не сме се третирати као текст који је Атанасије лично написао. Grudem на то изричито указује.[2] Његово име означава припадност традицији учења; не замењује историјски доказ.
Истинитост реченице ионако не зависи од тога да ли ју је славни црквени отац сам формулисао. И формулације о спасењу тог исповедања морају се проверити на Писму. Не смеју се претворити у додатни услов теолошког стручног знања за примање вечног живота.
4. Разлика ограничава одређене захтеве
Не може се тврдити да су све појединости западне формулације увек свуда једнако исповедане. Али из тога не следи да су Отац, Син и Дух зато произвољна тумачења. Спор се одвија унутар већ одређеног исповедања њиховог божанства и стварног разликовања.
Зато оштар одговор брани библијско језгро учења и открива своје разлоге код даљих модела порекла. Историјска прецизност штити то разликовање. Она не замењује егзегезу нити чини хришћанску извесност зависном од измишљене потпуне једнодушности.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 29, стр. 716–718: Filioque, историјска промена и егзегетски аргументи.
- Wayne Grudem, Библијска догматикаПогл. 14, стр. 272–273: Атанасијев символ није написао сам Атанасије.
- Цариградско исповедање 381Дух исходи од Оца и поштује се са Оцем и Сином.