Да ли је Исус пре свог рођења постојао само у Божјем плану?

1. Предодређење још није лично предпостојање

План може постојати пре него што се планирана особа роди. 1. Петрова 1,20 разликује предзнање и историјско објављивање. Зато се не сме из сваког „пре“ непосредно изводити свесно раније постојање.

Одлучујуће је које глаголе и односе конкретни текст именује. Да ли се нешто одлучује или неко већ делује и стоји у личном односу? То питање не може се заменити јединственом етикетом за све текстове.

2. Јован 17 говори о поседованој слави код Оца

Исус моли за славу коју је имао код Оца пре него што је свет био. Тврдња повезује раније поседовање са личним саговорником. Стих 24 уз то именује љубав Оца према Сину пре постања света.

Може се покушати да се обе тврдње читају искључиво као унапред предвиђен план. Али тада се мора објаснити зашто текст користи језик већ постојеће заједничке славе. Могућност унапред исказаног говора на другим местима још није доказ да је овде присутан управо тај начин говора.

3. Јован 1 повезује Логоса са настанком свега

Логос је у почетку већ ту; све настало настаје кроз њега. У стиху 14 тај Логос постаје тело. Кретање текста тиме води од Логоса пре света ка оваплоћењу, а не од апстрактног нацрта ка претходно непостојећем носиоцу.^[3]

И Колошанима 1 постављају Христа пре свега и повезују њихово постојање са њим. Заједничко објашњење тих текстова мора постићи више од могућег метафоричког схватања једне реченице. Мора објаснити непрекинуту повезаност постојања пре света, стваралачког деловања и оваплоћења.

4. Саговорници се морају тачно разликовати

Овде наведени библијско-унитарни сопствени приказ премешта почетак Исусовог живота у Божје деловање на Марији.^[1] Христаделфијска исповедања имају сопствени профил учења и не смеју се у свим појединостима изједначавати с тим.^[2] Ни „социнијанци“ није заменљиво име за сваку данашњу групу.

За питање Исусовог постојања пре света одлучујућа остаје конкретна теза о пуком постојању у плану. Она може објаснити поједине тврдње о предодређењу. Као целокупно објашњење Јованових текстова, међутим, заостаје за њиховим личним и стваралачко-теолошким језиком. Син није тек остварена Божја мисао о човеку; он је Логос који је постао човек.

5. „Само Отац“ и „Дух као сила“

Библијски унитаризам и христаделфијанство имају сваки сопствени профил учења.^[1][2] Њихове овде одлучујуће тврдње треба појединачно испитати. Из „један Бог, Отац“ у 1. Коринћанима 8,6 не следи да само једно лице може бити божанско. Иначе би истим поступком искључивања „један Господ, Исус Христос“ морало Оцу одрицати господство. Одлучујући је додатак: Све је кроз Исуса Христа. Павле разликује Оца и Сина унутар описа дела стварања; не ставља Исуса међу његове резултате.

Ни „Дух“ у Новом завету није увек друга реч за безличну моћ. У Јовану 14–16 Исус разликује другог Утешитеља од себе и Оца; у 1. Коринћанима 12,11 он делује по својој вољи. Могућност персонификације није довољна да се постојани односи пошиљаоца, посланика и сведока прогласе пуком стилском фигуром. Зато целокупно објашњење мора одговорити на три питања: Ко ствара, ко је био пре света код Оца и ко сазнаје, хоће и сведочи? Модел „људски Месија у Божјем плану и безлична сила“ не одговара тим тврдњама.

6. Социнијански приговор против две природе

Раковски катихизис формулише приговор оштрије од пуког указивања на Исусово човештво: Божанска и људска својства наводно су супротстављена; зато је њихова повезаност у једном лицу противречна. Уз то свака од две потпуне природе наводно већ конституише лице.^[4] Друга тврдња је, међутим, додатна метафизичка претпоставка. Она није доказана првом.

Противречност би постојала када би Христос у истом погледу био истовремено створен и нестворен. Хришћанска тврдња прецизније гласи: Вечни Син поседује нестворену божанску природу и примио је створену људску природу. Она не тврди ни да је његово човештво нестворено ни да је његово божанство створење. Природе се не поистовећују. Јован 1,14 приписује постајање телом већ претходно постојећој Речи: Исти лични субјекат улази у стварно људски живот. Текст тиме нуди разлог да се разликују делатник и начини његовог постојања.

То не објашњава исцрпно како постоји јединство обе природе. Али показује зашто наводна формална противречност не следи. Ко сваку потпуну људску природу унапред изједначава са другим, самостално постојећим лицем, већ својом дефиницијом искључује оваплоћење. Мора најпре образложити ту претпоставку уместо да је представља као резултат библијског испитивања.