Приговор
У Библији говоре и мудрост и грех иако нису самостална лица. То што Дух говори, учи или се жалости могло би исто тако бити пука персонификација.
1. Не означава свака именица која делује лице
Персонификација је стварна језичка могућност. Приче Соломонове 8 представљају мудрост као жену; Римљанима 7 описује грех као заводљиву силу. Зато је закључак „глагол радње, дакле лице“ прекратак. Одлучујући су врста текста, контекст и односи које текст трајно претпоставља.
Код Духа није реч о једној песми. Јеванђеља, историјска повест и апостолске посланице сагласно описују делатника који стоји у односу према Оцу и Сину и сам води заједницу.[1]
2. Исусови опроштајни говори разликују пошиљаоца, посланика и сведока
У Јовану 14,16 Син моли Оца за другог Утешитеља. У 14,26 Отац шаље тог Утешитеља у име Сина. У 15,26 Син га шаље од Оца; Дух сведочи за Сина. У 16,13–15 он слуша, говори и прославља Христа.
Ови испреплетени односи не објашњавају се заменом речи „Дух“ речју „сила“. Сила може узроковати да неко сведочи. Овде је сам Дух сведок чије се сведочанство у Јовану 15,26–27 разликује од сведочанства ученика. Текст га уз то представља као трајног Утешитеља, а не повремени поетски украс.
3. Дух познаје Бога изнутра
Посебно је значајна 1. Коринћанима 2,10–12. Дух истражује Божје дубине. Павле објашњава: Као што дух човека познаје његову унутрашњост, Божји Дух познаје Божју унутрашњост. Из тога не следи да је Бог састављен попут људског бића. Поређење се тиче непосредног приступа сазнању.
Поента је управо разлика између примљене објаве и њеног извора: Ми сазнајемо јер Бог објављује кроз свога Духа; Дух познаје Божје дубине. Он не стоји са нама на страни неуких прималаца. Личност и божанско сазнање овде се јављају заједно.
4. Хипотеза персонификације објашњава премало
У Делима апостолским 15,28 одлука се приписује Светом Духу и апостолима. У Римљанима 8,26–27 Дух се заузима за верујуће; Бог познаје његову мисао. У 1. Коринћанима 12,11 дели дарове по својој вољи. Само гомилање није аргумент. Одлучујућа је постојана функција: Дух сазнаје, намерава, говори и стоји у стварним односима са другим лицима.
Ко све ово проглашава персонификацијом, мора дати позитиван разлог из конкретних текстова. Пука могућност стилске фигуре није доказ њеног присуства. Лично читање следи приказ текстова; безлично мора накнадно преиначити њихову заједничку тврдњу.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithОдељак о Светом Духу, стр. 313–315: сазнање, воља, говор и лични односи.
- Wayne Grudem, Библијска догматикаПогл. 14, одељак B.1: разликовање Духа од Оца и Сина.