Приговор
Ако је Исус Бог, да ли се Бог онда моли самом себи? Исус који се моли пре делује као човек који стоји наспрам другог, стварног Бога.
1. Син се моли Оцу, а не Сину
Приговор изједначава „Бога“ са једним јединим лицем, а затим ту претпоставку пребацује учењу о Тројици. Међутим, оно учи управо да Син није Отац. Када се Исус обраћа Оцу, не обраћа се исто лице самом себи под другим именом. Јован 17,24 чак води тај лични однос у време пре стварања.
Тиме је одговорено на питање о саговорнику. Још треба објаснити зашто божански Син уопште моли. Овде је оваплоћење одлучујуће.
2. Оваплоћење обухвата стварно људски живот
Јеврејима 2,17 кажу да је Син морао постати сличан својој браћи да би деловао као милосрдан и веран Првосвештеник. Томе не припадају само тело и видљиве потребе. Томе припадају људско сазнање, хтење, поверење и послушност. Исус чији би људски живот био само фасада божанске свемоћи не би био Првосвештеник овог текста.
Јеврејима 5,7–9 повезују његове молитве са сузама са његовом послушношћу у страдању. Молитва није представа која само треба да покаже како би други људи могли да се моле. Оваплоћени Син живи пред Оцем људско поверење које му дугујемо.
3. Један делатник – две природе
Исто тако било би погрешно у Исусу поставити људског молитвеника поред божанског Сина. Делатник је један Син. Он се моли у складу са својом људском природом. Исто лице које је божански свемоћно истовремено живи стварно људски живот чије су снаге створене и ограничене.
Зато Тома Аквински објашњава Христову молитву из разликовања божанске и људске воље: Божанска воља поседује моћ остваривања свога хтења; људска воља обраћа се Богу молећи.[1] Молитва не оповргава Христово божанство ништа више него што га оповргава његова глад. Обоје сведочи стварност примљеног човештва.
4. Молитва припада нашем спасењу
У Јовану 17 Исус не моли као туђи посредник који би тек морао умилостивити невољног Бога. Отац га је послао и воли своје; Син испуњава ту заједничку вољу за спасењем. У Јеврејима 7,25 његова свештеничка служба наставља се у заступничкој молитви за верујуће.
Управо зато Исус који се моли није непријатан посебан случај за хришћанску слику Бога. Он показује да нам Бог не даје само налог споља. Вечни Син постао је наш брат и Првосвештеник. Потпитање не гласи: Зашто се бог уопште моли? Оно прецизније гласи: Како би Син требало да прими наше стварно човештво без живљења и његовог поверљивог окретања Оцу?
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeIII, q. 21, a. 1: Христова молитва из његове људске природе и људске воље.
- Тома Аквински, Summa theologiaeIII, q. 18, a. 1: пуна божанска и пуна људска воља у једном Христу.