Приговор
У Јовану 1,1 theos стоји без одређеног члана. Да ли би зато Реч могла бити „један бог“ испод највишег Бога – или само Божји најпре безлични план?
1. Одсуство члана не значи аутоматски „један“
Грчки нема неодређени члан који би једноставно одговарао немачком „ein“. Зато именица без одређеног члана није аутоматски неодређена. Већ Јован 1,6 без члана говори о Богу као пошиљаоцу Крститеља. И у 1,12–13 theos без члана означава стварног Бога.
У 1,1 „Реч“ се по свом члану препознаје као субјекат реченице. Напред постављено theos казује шта та Реч јесте. Његово квалитативно значење описује пуно божанство, а не ослабљену сличност Богу. Такозвано Колвелово правило притом се не сме користити аутоматски: Тек структура реченице и контекст одлучују о тумачењу.[1]
2. Оно што је већ било стоји насупрот свему насталом
Јован ставља три тврдње једну поред друге: Реч је била у почетку, била је код Бога и била је Бог. У стиху 3 затим следи настанак свега кроз Реч. То супротстављање је одлучујући ток мисли: Реч припада ономе што при почетку већ јесте; творевина припада ономе што кроз ту Реч настаје.[2]
Када би сама Реч била настало биће, припадала би целини онога што је настало кроз Реч. Тада би морала учествовати у сопственом настанку. Текст изричито спречава тај изузетак негативном допуном да без Речи није настало ниједно настало биће. Граница Створитељ–створење пролази између Речи и свих насталих ствари, а не између Оца и Речи.
3. „Код Бога“ штити лично разликовање
Пуно божанство Речи не значи да би Реч била Отац. Она је код њега. Јован 1,14 поистовећује исту Реч као онога који је постао тело; стих 17 именује Исуса Христа. Пролог не приповеда како је апстрактна идеја у неком тренутку постала човек независан од ње. Он непрестано говори о Речи која је већ била и сада постала човек.
Лично читање потврђује се у Јеванђељу: Син подсећа на славу коју је имао код Оца пре света и на његову љубав пре света (17,5.24). Пуки план не воли и нема славу код онога који планира.
4. Пролог одређује како треба читати Исуса
„Један бог“ у смислу нижег божанског бића не разрешава напетост. Тај превод уноси систем ступњева у текст који управо сву творевину разликује од нестворене Речи. А „само план“ не објашњава ни лични контекст ни оваплоћење исте Речи.
Јован почиње своје Јеванђеље упутством за читање свега даљег: Исус који гладује, страда и умире јесте вечна Реч у истинском људском постојању. Његово унижење не оповргава почетну тврдњу. Оно показује докле Син иде не престајући да буде онај који јесте.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- NET Bible, преводилачка напомена уз Јована 1,1Квалитативни смисао theos и границе Колвеловог правила; без извођења „један бог“ само из одсуства члана.
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithПогл. 8, „John 1:1“, стр. 299–301: предпостојање, стварање и оваплоћење.