Приговор
У 1. Коринћанима 8,6 само Отац је „један Бог“. Исус је, насупрот томе, „један Господ“. Зар Павле тиме не разликује истинитог Бога и њему подређеног господа?
1. Титуле не образују ранг-листу
Павле одговара свету наводно многих богова и многих господара. Насупрот томе стоји хришћанско исповедање једног Бога и једног Господа. Када би „један Бог, Отац“ значило да Син не може поседовати божанство, „један Господ, Исус Христос“ би истим поступком морало значити да Отац није Господ. Тај закључак је очигледно погрешан. Титуле овде обележавају лица; не искључују свако друго лице из сваког учешћа у означеној божанској стварности.[1]
То не значи да би именовања била произвољна. Павле разликује Оца од Сина. Питање је да ли то разликовање лежи унутар божанског деловања или између Бога и створења. Следећи део реченице одлучује.
2. Син стоји на страни Створитеља
За Оца Павле каже: из њега је све. За Сина каже: кроз њега је све. „Све“ обухвата област творевине. Исус се не уводи као део те целине, већ као онај кроз кога она постоји. Иста повезаност сусреће се у Јовану 1,3 и Колошанима 1,16–17.
Предлог „кроз“ не чини га небожанским оруђем. Римљанима 11,36 и о једном Богу кажу да је све кроз њега. Зато одређен предлог не може сам одредити онтолошки ранг. У 1. Коринћанима 8,6 он именује Сина у његовом односу према Оцу и у њиховом неподељеном делу стварања.
3. Израелско исповедање развија се христолошки
Грчка верзија 5. Мојсијеве 6,4 повезује речи „Господ“, „Бог“ и „један“ у исповедању JHWH. Павле користи исте кључне појмове и ставља Исуса у исповедање једног Господа. То је више од именовања још једног верског достојанственика. Управо насупрот паганском многобоштву заједница исповеда Оца и Исуса Христа.
Веза са Шемом је образложено интертекстуално тумачење; аргумент, међутим, не зависи само од ње. Чак и када би се она оставила по страни, остало би изричито приписивање све творевине Сину. Унитарно разумевање морало би ту универзалну тврдњу тек допунити неизговореним изузетком.
4. Стварање и искупљење имају истог Господа
Павле двапут додаје „ми“: Ми смо за Оца и кроз Исуса Христа. Господ кроз кога је све створено јесте и Господ нашег обновљеног живота. Он не припада супарничким силама којих би хришћани морали да се плаше. Зато тврдња носи практичан одговор о идолским жртвама и питањима савести.
Стих, дакле, не пружа супротност између божанског Оца и небожанског Исуса. Повезује лично разликовање, стварање и хришћанску припадност у исповедању једног Бога. Ко из различитости титула прави два различита божанска ранга, чита против функције целог пасуса.
5. Ефесцима и Солуњанима претпостављају исто разликовање
Ефесцима 4,4–6 редом именују једног Духа, једног Господа и једног Бога и Оца. Отац се недвосмислено означава као Бог. Али пасус не додаје да Син и Дух зато нису божански. Његова намера је да образложи јединство заједнице њеном заједничком припадношћу Духу, Господу и Оцу. Одређена лична употреба речи „Бог“ није искључујућа дефиниција свих којима припада божанство.[3]
У 1. Солуњанима 1,9–10 живи истинити Бог стоји насупрот напуштеним идолима. Његов Син се разликује од њега, али се не сврстава међу лажне богове: Верници га очекују с неба као свога Спаситеља. Место само по себи не развија потпуно учење о Тројици; исто тако не садржи додатну тврдњу да само лице Оца може бити божанско. Лично разликовање и искључивање божанства две су различите тврдње.[4]
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, приговор о 1. Коринћанима 8,6, стр. 684; заједничко стваралачко деловање.
- Norman L. Geisler, Baker Encyclopedia of Christian ApologeticsЧланак „Trinity“: библијски монотеизам, Христово божанство и разликовање лица.
- Ефесцима 4,4–6 у контекстуЈедан Дух, један Господ, један Бог и Отац као темељ јединства заједнице.
- 1. Солуњанима 1,9–10 у контекстуОкретање од идола, служење истинитом Богу и ишчекивање његовог спасоносног Сина.