Приговор
Према Филипљанима 2 Христос не посеже за једнакошћу Богу. Можда је само послушни пандан Адаму. Или одлаже своје божанство и добија божански положај тек после своје смрти.
1. Опомена живи од добровољног унижења
Павле позива да се тражи корист другога. За то пред очи поставља Христа који је био у обличју Бога и ишао путем до крста. То кретање није каријера човека који на крају постаје Бог. Оно је самопредавање онога који поседује највише достојанство и не користи га себично.
„Обличје“ притом не треба третирати ни као пуки костим ни као аутоматски превод каснијег метафизичког стручног појма. Паралелизам са обличјем слуге у сваком случају показује: Павле говори о стварним односима постојања и живота.[1]
2. Испражњење се објашњава примањем
Текст каже да је Христос испразнио себе тиме што је примио обличје слуге и постао човек. Не именује никакав саставни део божанске суштине који би Христос одложио. Унижење које следи састоји се у послушности до смрти. То је тврдња о начину његовог пута, а не опис претварања Бога у створење.[2]
Спорни израз harpagmos допушта различита тумачења. Читање да Христос не користи једнакост Богу за сопствену корист добро објашњава етички контекст. Али цео закључак не зависи од издвојене речничке одреднице.
3. Поређење са Адамом не објашњава све
Адам је хтео да зграби положај који му није припадао. Христос поступа послушно. Та супротност може осветлити одељак. Из тога, међутим, не следи да обојица имају исти полазни положај. Павле о Христу казује обличје Бога и описује примање људског обличја слуге. „Лик Божји“ из приче о стварању не сме без образложења бити постављен на место тих формулација.[1]
Зато морална супротност између Адама и Христа не замењује објашњење тврдњи о Христовом идентитету.
4. Узвишење јавно поставља Оваплоћеног за Господа
Узвишење одговара на послушност распетог Христа. То што он као Месија прима власт не значи да је претходно недостајало његово божанско биће. Завршетак, уз то, превазилази обичну царску власт: Свеопште клањање колена и исповедање преузимају Исаију 45, где JHWH објашњава своју јединствену власт.
То исповедање Исуса догађа се на славу Оца. Павле не поставља новог бога поред њега. Повезује Христово унижење и свеопште поштовање унутар деловања једног Бога.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithФилипљанима 2,6–11, стр. 258–263: обличје Бога, поређење са Адамом и разматрана целовита тумачења.
- NET Bible, Филипљанима 2,5–11Текст и преводилачке напомене о повезаности обличја Бога и обличја слуге.