Истина и светоназор

„Хладно ми је“ и „Топло ми је“ могу истовремено бити истинити јер описују различите особе. „Исус је васкрсао“ и „Исус није васкрсао“, насупрот томе, противрече једно другом када се мисли на исти догађај у истом смислу. Разлика у перспективи не уклања ту супротност.

Глобална тврдња попут „Не постоји општеважећа истина“ мора се применити и на саму себе: треба ли да буде општеважеће истинита? Онда противречи свом садржају. Ако треба да описује само личну склоност, не оповргава ниједну општу претензију на истину. Ипак, разрађене филозофске релативизме треба испитати појединачно на основу њихове стварне тезе; једноставан приговор не погађа аутоматски сваку варијанту.

Хришћани исповедају Божју реч као истину. То не допушта мешање сопственог тумачења с Божјом непогрешивошћу. Управо зато што је истина више од наше склоности, морамо бити спремни да исправимо сопствене заблуде.

„Волим кафу“ описује укус. „У овој шољи је кафа“ тврди неко чињенично стање. Обе реченице могу бити истините или неистините, али имају различите предмете. Ко превиди те разлике, лако третира религиозне исказе као да су пуки изрази укуса.

Хришћанство не тврди само да људи осећају утеху. Оно, између осталог, тврди да је Бог створио свет и да је Исус васкрсао из мртвих. Павле изричито објашњава какве би последице имало да се васкрсење није догодило (1. Коринћанима 15,14–19). Претензија на истину зато се не може свести на личну корист.

Међутим, неки исказ не постаје истинит ни зато што је озбиљно мишљен или лепо формулисан. Морамо разумети његов садржај и испитати његове разлоге. Поштовати људе не значи без провере потврђивати све њихове исказе.

„Врата су отворена“ и „Врата су затворена“ не противрече једно другом ако се мисли на различита врата или тренутке. Противрече када се мисли на иста врата у исто време и у истом смислу. То прецизирање пресудно је управо код теолошких исказа.

Учење о Тројству, на пример, не тврди „Бог је једна особа и три особе“. Оно разликује јединство божанске суштине од три личности. Ко жели да докаже противречност, мора показати да то разликовање не успева; пуко супротстављање један и три није довољно.

С друге стране, стварна супротност не сме се уклонити речју „тајна“. Добро испитивање разумљиво исписује оба исказа, разјашњава њихове појмове и пита да ли се заиста тичу истог чињеничног стања. Неразјашњени појмови повод су за прецизирање, а не доказ за неко учење или против њега.

„Ожењени нежења“, уз непромењене појмове, не означава неког посебног човека којег би Бог тек требало да створи. Израз повезује особину с њеним порицањем. Исто тако, „истинита лаж у истом смислу“ не означава додатну способност која би Богу недостајала.

Библија каже да Бог не лаже и не одриче се самога себе (Титу 1,2; 2. Тимотеју 2,13). Ти искази описују његово савршенство. Бог чија би обећања могла бити подједнако истинита и неистинита не би био поуздан предмет поверења.

Да ли се однос логике и Божје природе може филозофски још прецизније одредити, даље је питање. Библијски исказ је, међутим, довољан да се одбаци распрострањен погрешан закључак: немогућност противречности није Божја слабост. Ко аргументује да Бог може ставити логику ван снаге, притом користи логичке закључке чију обавезност управо доводи у питање.

Можемо познавати неко чињенично стање, а да не схватамо цео његов контекст. Дете може знати да живи, а да не уме да објасни биологију живота. Недостатак потпуног разумевања зато није исто што и тврдња која је у себи неспојива.

У Библији „тајна“, осим тога, често означава нешто што је Бог открио, а што је раније било скривено. Ефесцима 3,3–6 наводи конкретан садржај: људи из народа су у Христу сунаследници и припадају истом телу. Тајна овде није дозвола да се тврде произвољне супротности.

Код тешког учења зато треба да питамо: шта се стварно каже? Које делове разумемо? Где се завршава наше објашњење? И где би требало да лежи противречност? Тако се може избећи и пребрзо одбацивање и бег у неодређене речи. Позивање на Божју величину не ослобађа нас пажљивог размишљања.

Толеранција често претпоставља управо разлику. Могу сматрати неко уверење погрешним и истовремено поштовати право другога да га заступа. Ако толеранција уместо тога треба да значи да су сва уверења подједнако истинита, од правила понашања настаје спорна теорија истине.

Сваки озбиљан став искључује ставове који му противрече. И исказ „Ниједна религија не сме полагати искључиво право на истину“ усмерен је против религија које управо то чине. Тиме он још није оповргнут; али мора образложити зашто би његова сопствена искључујућа претензија била допуштена.

Исус тврди да је пут ка Оцу. Хришћани не би требало ни да прећуте ту претензију ни да је помешају с личном надмоћношћу. Ко и сам живи од благодати, нема разлога да презире друге. Примерен пут је јасно сведочење, поштено образложење и одрицање од принуде.

Љубав и истина иду заједно. Ако две религије износе међусобно противречне исказе о Исусу, порицати ту разлику није љубазност. Корисније је тачно читати одговарајуће текстове и разумљиво објаснити у чему се састоји супротност.

Критика, међутим, мора погодити став који се заиста заступа. Цитат истргнут из контекста или посебно екстремна маргинална група нису замена за суочавање с учењем. Исто тако, из једне грешке не следи аутоматски да је сваки исказ неког човека неистинит.

Хришћани испитују полазећи од Божјег откривења и отворено излажу то полазиште. Истовремено, став се може мерити његовим сопственим претпоставкама: испуњава ли мерило које примењује на друге? То је објективно повратно питање. Насупрот томе, пуко „И ви то радите“ не оповргава ниједан приговор.

Објашњење зашто неко сматра уверење привлачним још није оповргавање његовог садржаја. Човек може желети да пријатељ буде здрав, а тај пријатељ може заиста бити здрав. Пресудно остаје да ли је оно што се тврди истинито.

Приговор пројекције може бити оправдан као питање о мотивима: прихватамо ли представу само зато што нам је пријатна? Та провера, међутим, важи и за жељу за светом без одговорности пред Богом. Ниједан од два могућа мотива не одлучује о питању истине.

Библијска слика Бога, осим тога, није једноставно продужетак сваке људске жеље. Она нас суочава с кривицом, судом и захтевом који исправља наш живот. Само то још не доказује веру, али показује слабост сувише једноставне теорије жеље. Морамо се бавити Божјим самооткривењем и конкретним исказима о Христу.

„Постоји само природа“ звучи једноставно. Али тиме још није разјашњено шта је природа, зашто постоји и како треба сврстати сазнање, свест и обавезујуће моралне захтеве. Исто тако, „Бог све објашњава“ било би премало ако се не покаже конкретна веза између вере и дотичног питања.

Осим тога, атеизам и натурализам нису истоветни. Атеизам се тиче вере у Бога; обухватан поглед на свет садржи додатне исказе. Ко само изјављује да му недостаје вера у Бога, тиме још није изнео позитивну теорију све стварности. Не треба му је ни подметати.

CHRISTOlogisch полази од Бога који се открива у Писму. Испитивање приговора онда пита да ли његове претпоставке и закључци стоје. Једноставност може играти улогу у поређењу објашњења, али не замењује ни истину ни образложење. Поглед на свет не сме решавати важна питања само тако што им да друго име.

Неки атеисти изричито тврде да нема Бога. Други атеизмом називају само одсуство вере у Бога. Агностик може рећи да не зна да ли Бог постоји или изнети јачу тврдњу да то нико не може знати. Ти ставови нису исти.

Терет образложења зависи од дотичног исказа. Ко потврђује Божје постојање, требало би да објасни зашто. Ко га пориче, требало би да наведе разлоге свог порицања. Ко тврди општу несазнатљивост, потребно му је више од указивања на сопствену несигурност.

Добар разговор зато не почиње етикетом, него стварном претензијом. Хришћани исповедају да се Бог открио на сазнатљив начин. Против тога саговорник може изнети конкретне приговоре. Пуки опис себе као неувереног још није оповргавање; али може бити искрен позив да се разлози изложе разумљивије.

Дедукција показује шта нужно следи из одређених претпоставки. Историјско поређење објашњења испитује које објашњење најбоље чини разумљивим изворе и догађаје. Мерење, опет, одговара на ограничено емпиријско питање. Ти поступци не смеју се мешати.

Формално ваљан аргумент, осим тога, представља поуздан доказ истине само када су његове претпоставке истините. С друге стране, историјски показатељ не постаје безвредан зато што не пружа математичку извесност. Његову стварну снагу треба испитати у вези с конкретним питањем.

Библијски Бог није предмет унутар света који се може изоловати попут хемијске супстанце. То не значи да је свако питање о разлозима недопуштено. Значи да захтев за одређеним доказом мора бити образложен. Хришћани објашњавају своје полазиште у Божјем самооткривењу и испитују приговоре, уместо да Божји ауторитет учине зависним од наводно вишег неутралног судије.

Хришћани исповедају Исуса као васкрслог Господа. Став који пориче његово телесно васкрсење не може у истом смислу истовремено бити истинит с том тврдњом. Заједничка етичка настојања не уклањају ту садржинску супротност.

И слика различитих путева на исту планину претпоставља да сви путеви заиста достижу исти циљ. Али управо је то спорна тврдња. Ко претендује на такав преглед, мора образложити одакле му. Пука разноликост религиозних уверења не показује ни да су сва истинита ни да су сва неистинита.

Јован 14,6 и Дела апостолска 4,12 изричито повезују приступ Богу с Исусом Христом. Хришћани зато не заступају самоспасење надмоћном религиозношћу. Они указују на једног Спаситеља и на његову благодат. Таква претензија може се заступати смирено, без замагљивања стварних разлика међу религијама.

Људи различитих религија извештавају о извесности, миру или преплављујућим доживљајима. Из тога најпре следи да таква искуства постоје. Ако се из њих изводе међусобно противречна учења, не могу сва тумачења бити истинита у истом смислу.

Библија зато изричито позива на испитивање духовних претензија. 1. Јованова 4,1–3 повезује то испитивање с исповедањем Исуса Христа. Не оспорава се свако искуство; оспорава се да га његова јачина чини највишим мерилом истине.

У разговору помаже да се раздвоје доживљај и објашњење. „Доживео сам велики мир“ другачији је исказ од „Зато је свако учење мог религиозног учитеља истинито“. Другој тврдњи потребни су додатни разлози. То важи и за хришћане: лична искуства не смеју исправљати Божју реч нити утемељивати ново далекосежно учење.

Када истраживач тражи природне узроке болести, он најпре доноси ограничену методолошку одлуку. Из тога не следи аутоматски исказ о томе да ли Бог постоји. Прелаз на „Све стварно је искључиво природно“ додатна је светоназорска тврдња.

То разликовање штити од два погрешна закључка. Научна објашњења не оповргавају Божје деловање већ тиме што показују природне везе. С друге стране, привремено одсуство објашњења још не доказује чудо. У оба случаја тврди се више него што сам налаз пружа.

Библијски Створитељ одржава уређен свет. Хришћани зато могу озбиљно истраживати природне процесе и истовремено питати које претпоставке истраживање користи. Када се расправља о јединственом историјском догађају, осим тога, мора се отворено рећи да ли се натприродно деловање из методолошких разлога не узима у обзир или се тврди да је немогуће.

Натуралистички саговорник може указати на предности поузданог опажања, учење и научно исправљање грешака. То је озбиљан одговор, а не тврдња да је мишљење пука случајна бесмислица. Ко га критикује, мора показати који корак и даље остаје неутемељен.

Кључно разликовање гласи: настанак уверења и његово оправдање различита су питања. То што је мисаони процес користан још не чини сваки његов закључак истинитим. Исто тако, из његовог телесног посредовања не следи аутоматски да не може досегнути истину.

CHRISTOlogisch обавезност истине и доследног мишљења изводи из истинитог Бога који се открива. У разговору онда испитујемо конкретну алтернативу: како она утемељује разлику између само корисног и стварно истинитог суда? Уопштена тврдња да ниједан натуралиста уопште ништа не може знати била би без додатног доказа предалекосежна.