Човек, достојанство и морал

Наше мишљење је у садашњем животу тесно повезано с мозгом. Само из тога не следи да су мисли, значење и личност потпуно истоветни с физичким описом. Зависност, повезаност и истоветност различите су тврдње.

Филозофија свести управо расправља о односу субјективног доживљавања и телесних процеса. Постојећа празнина у објашњењу не доказује аутоматски сваку дуалистичку теорију. Исто тако, доказана корелација с мозгом још не доказује свеобухватан материјализам.

У хришћанству су и тело и унутрашњи живот значајни. Павле може говорити о томе да ће после смрти бити с Христом и истовремено се надати телесном васкрсењу. Зато нада није у коначном ослобођењу од наводно безвредног тела, него у Божјем искупљењу целог човека.

Код других људи не препознајемо свест непосредним приступом њиховом доживљавању. Ипак, из те границе не следи да сваки језички убедљив систем доживљава на исти начин. Слично понашање може имати различите узроке.

Питање који су услови довољни за свест спорно је у филозофији и науци. Зато треба избегавати и пребрза приписивања и тврдње о немогућности изведене из пуке интуиције. Техничка способност сама не одговара на шире питање о човеку.

Библијски, достојанство човека темељи се на његовом односу са Створитељем као његове слике. Оно не зависи од тога да ли човек уме да рачуна брже или пише боље од машине. Управо одојчад, тешко оболели и људи ограничених способности показују зашто достојанство не сме бити такмичење у интелигенцији.

Постање 1 говори о мушкарцу и жени као Божјој слици и повезује то са задатком унутар творевине. Човек је створење, а не мали бог. Његово достојанство је примљено, а његова моћ остаје одговорна, ограничена одговорност.

Јаков 3,9 примењује створеност по Божјој слици против презирања других људи. Зато она није апстрактна формула достојанства без последица. Начин на који говоримо о људима и поступамо с њима мора одговарати положају који им је Бог дао.

Грех дубоко оштећује људски живот, али људе не претвара у безвредан материјал. И противника, слабог и човека чије понашање одбацујемо треба и даље поштовати као човека. Хришћанско образложење штити достојанство управо од тога да се додељује и одузима према симпатији, корисности или сагласности.

Општа декларација о људским правима претпоставља једнако достојанство свих људи. То је важан заједнички темељ друштвеног суживота. Сама декларација, међутим, не решава сва филозофска питања о пореклу тог достојанства.

Хришћани га темеље на томе што је Бог створио човека по својој слици. Тиме оно не зависи од одлука већине или променљивих способности. Секуларне етике нуде друга образложења, на пример путем разума, интереса или моралног реализма. Те приступе треба конкретно испитати; сама њихова нерелигиозност није оповргавање.

Оправдано повратно питање гласи како нека теорија заиста приписује једнако достојанство свим људима, чак и када одређене способности недостају. Недостатак сагласности о крајњем утемељењу не чини људска права практично безначајним. Он показује зашто њихов филозофски темељ остаје озбиљна тема разговора.

Учинак може утицати на расподелу задатака, признање и одговорност. Али не одлучује о томе да ли некога треба поштовати као човека. Иначе би болест, старост или зависност могли сврстати човека у нижу класу.

Створеност по Божјој слици сусрећемо у библијском сведочанству као дати положај. Јаков такође осуђује повлашћивање богатих људи у цркви. Статус и имовина не смеју постати мерило људске вредности.

Из тога следи практична обавеза: штитити слабе, не посрамљивати зависне и не сводити људе на њихову корист. То поштовање не значи одобравати свако понашање. Одговорност за неправду и неотуђиво достојанство иду заједно. Управо зато критика може бити јасна, а да не понижава.

Библија се обраћа људима као одговорним делатницима и истовремено исповеда Божје делотворно провиђење. Дела апостолска 2,23 повезују Божји наум с кривицом оних који су распели Исуса. Она Божје деловање и људску одговорност не третирају једноставно као нешто што се међусобно искључује.

Како ти искази филозофски иду заједно објашњава се различито. Указивање на узроке само по себи није довољно ни за укидање ни за потпуно утемељење одговорности. Треба разликовати и принуду, намеру, знање и могућности деловања.

Разговор зато не би требало да претпоставља неименовану дефиницију слободе. CHRISTOlogisch остаје при Божјој суверености и стварној људској одговорности, а да из тога не изводи уопштену тврдњу да свака особа у свакој ситуацији има исте могућности. Одговорност захтева праведну оцену конкретног деловања.

Не мора се оспоравати да људи могу волети, помагати и поступати праведно. Римљанима 2 говори о моралној свести и код људи без Мојсијевог закона. То треба разликовати од питања да ли је неко пред Богом без кривице.

Римљанима 3 доводи у питање управо ту невиност. Грех не погађа само нарочито лошу маргиналну групу од које бисмо се удобно могли оградити. Он погађа људски однос према Богу и међусобне односе.

Хришћанска дијагноза треба да оконча самообману и отвори пут благодати, а не да одузима достојанство. Потребно нам је више од бољег представљања себе споља. Истовремено, грешност човека не оправдава уопштено приписивање злих мотива сваком поступку. Конкретно добро сме се признати, а конкретна кривица именовати.

Човек може бити крив, а да се не осећа кривим. Други може осећати дубок стид, иако му је учињена неправда и за њу не сноси кривицу. Зато осећања сама не одлучују ко сноси одговорност.

Јеванђеље омогућава да се стварна кривица призна без самооправдавања. Истовремено, поштовање личности забрањује да се човек сведе на свој најгори поступак или на претрпљену повреду. Опроштење и достојанство нису против истине.

У личној невољи зато најпре треба слушати. Шта се догодило? Ко је деловао? Која одговорност стварно постоји? Брзо духовно објашњење може наметнути додатне терете. Божја благодат позива на истину и отвара наду; она није оруђе за ућуткивање погођених.

Објашњење може учинити разумљивим како је поступак настао. Оно не укида аутоматски његову неправду. Исто тако, изгубљено поверење не може се обновити пуком реченицом „Нема везе, заборавимо“.

Хришћанска вера почиње Божјим опроштењем у Христу. Ефесцима 4,32 повезује ту примљену благодат с међусобним поступањем. Ко прашта, не проглашава зло добрим, него се одриче личне освете као коначног одговора.

Опроштење зато не значи нужно тренутно помирење, незаштићен контакт или одрицање од праведних последица. Поверењу су потребне истина и поузданост. Управо према повређенима позив на опроштење не сме служити да заштити починиоце или укине неопходне границе.

Људи описују себе кроз односе, порекло, способности и искуства. Све то је значајно. Али може постати неподношљив терет ако једна једина улога треба да носи целокупну вредност личности.

Библија признаје човеку примљено достојанство. Ономе ко верује у Христа, осим тога, обраћа се као Божјем детету. Та припадност не мора се заслужити савршеном животном причом. Она почива на Божјој благодати.

Из тога не настаје изговор да се одбаци одговорност или потисну повреде. Дарован идентитет, напротив, може помоћи да се кривица искрено именује и тражи промена, а да се сопствена вредност не мора непрестано изнова доказивати. Питање „Ко сам ја?“ тако се повезује с питањем „Коме дугујем свој живот и ко ме прихвата?“