Јеванђеље, благодат и извесност

Заблуда може настати без зле намере. Грех, насупрот томе, обухвата преступање Божје добре воље и може постојати и тамо где људи оправдавају сами себе. Мерило није само да ли друштво нешто тренутно прихвата.

Римљанима 3 описује кривицу као заједничку људску стварност. То не значи да је свако дело једнако тешко или да сваки човек увек поступа најгоре могуће. Значи да нико себе не може изузети као начелно независног од благодати.

Дијагноза је део добре вести: Бог именује кривицу да би даровао стварно опроштење. Ко грех назива само грешком, може потценити његов домет. Ко човека види још само као његов грех, промашује његово достојанство и Божји позив на помирење.

Поређење с људима који поступају горе може деловати растерећујуће. Али не одговара на питање да ли смо сами криви пред Богом. Праведно мерило не испуњава се тиме што га други очигледније промашују.

Павле у Римљанима 4 изричито разликује заслужену плату од урачунате праведности кроз веру. Ефесцима 2 искључује дела као основу спасења, а затим их наводи као циљ новог живота. Редослед и улога су одлучујући.

Зато не мораш најпре постати морално узоран да би смео доћи Христу. Он је Спаситељ грешника. Добра дела тиме не постају безначајна; припадају следбеништву и нису накнадни додатак куповној цени вечног живота.

Ко је некога повредио, треба да преузме одговорност и колико је могуће тражи начин да надокнади штету. То је нешто друго од тврдње да би довољно других добрих дела избрисало неправду из историје.

Библија не утемељује оправдање позитивним моралним збиром. Римљанима 3 и 4 усмеравају поглед на Христа и веру у Божје обећање. Кривац се прихвата из благодати, а не на основу довољно велике религијске противуслуге.

Та благодат нас не ослобађа међуљудске одговорности. Она, напротив, омогућује признавање кривице без непрестаног самоспасавања. Ко прима опроштење, може се окренути оштећеном и сносити неопходне последице, а да у томе не тражи основу свог вечног живота.

Приговор с правом пита о вези опроштења и очишћења од греха. Људи могу одустати од личне освете. Божји суд над злом, међутим, тиче се више од прелажења преко приватне увреде: тиче се његове истине, светости и праведне власти.

Римљанима 3,25–26 изричито повезује Христово дело с показивањем Божје праведности. Бог не проглашава кривицу једноставно неважном. Истовремено сам пружа пут помирења. Благодат долази од Онога чија би нас праведност иначе морала осудити.

Библија тиме говори о стварном Божјем путу спасења. Не обавезује нас на нагађање о свакој замисливој алтернативи. Крст у сваком случају показује: Божје опроштење је бесплатно за примаоца, али се у њему зло не умањује. Христос је предао себе за нас.

Нови завет користи више слика: жртву, откупнину, помирење и победу. Свака осветљава једну страну дела спасења. Те слике не треба супротстављати једну другој или сводити на једну људску упоредну ситуацију.

1. Коринћанима 15 повезује Исусову смрт за наше грехе с његовим васкрсењем. 2. Коринћанима 5 објашњава Божје помирујуће деловање; Римљанима 3 говори о оправдању из благодати. Реч је о више од узора који нас мотивише на веће самоусавршавање.

Зато се спасоносна вера усмерава на Христа и његово довољно дело. Ни снага наших осећања ни количина наших каснијих постигнућа не допуњују његово искупљење. Позива нас да му верујемо и води спасене у живот који одговара његовој благодати.

Ефесцима 2,8–9 искључује људско самохвалисање. Римљанима 4 разликује плату онога који ради од Божјег оправдања онога који верује. Ко од вере прави посебно заслужно постигнуће, изврће њену улогу.

Дар ипак није без садржаја. Верујемо Исусу Христу, Спаситељу који је умро за наше грехе и васкрсао. Вера не значи бити што оптимистичнији или религиознији без предмета вере.

Добра дела следе у Ефесцима 2,10 као Божја намера са спасенима. Важна су, али нису улазница за вечни живот. То разликовање истовремено чува слободу благодати и озбиљност следбеништва. Чинимо добро као обдарени, а не као купци свог спасења.

Јеванђеље именује предмет вере: Исус, Син Божји, умро је за наше грехе и васкрсао. Јован 20,30–31 повезује веру у њега с животом у његово име. Није реч о неодређеном поверењу у сопствену религиозност.

Зато се вера не одређује прописаном јачином осећања. Ни молитва није магичан поступак који спасава због свог облика. Молитва може изразити поверење; основа остају Христос и његово обећање.

Исус позива онога који верује да рачуна на његово обећање. Доживотно постигнуће савршенства није додатни услов који тек чини дар делотворним. Спасени се позива на следбеништво, али то следбеништво треба разликовати од слободног примања вечног живота.

Библијски позив на обраћење сусреће људе с погрешним представама о Богу, Христу, својој кривици и сопственој праведности. Ко верује Христу, не држи се истовремено тога да своје спасење мора сам заслужити. Вера и то унутрашње окретање не смеју се приказивати као две заслужне радње.

Чарли Бинг наглашава контекст и разликује унутрашње обраћење од његових очекиваних спољних плодова. То је важно и језички: само порекло речи не одређује сваку употребу, а стих се без контекста не сме изједначити с потпуном реформом живота.

Бог позива на измењен живот. Али потпуно одвраћање од свих греха није претходна заслуга коју би човек морао остварити пре спасења. Иначе нико не би могао доћи Христу празних руку. Благодат спасава, а затим учи животу који јој одговара.

Римљанима 4,5 изненађујуће говори да Бог оправдава безбожника који му верује. То не значи да Бог проглашава зло добрим. Он урачунава праведност чија основа није сопствени беспрекоран живот грешника.

Римљанима 3 повезује ово деловање с искупљењем у Христу. Зато Божја праведност и његова благодат нису супротстављене. Крст чини контекст у ком се разумеју опроштење и прихватање.

Посвећење, насупрот томе, означава раст у животу који одговара Богу. Ту промену треба схватити озбиљно, али се она не одвија без грешака. Ко је чини основом оправдања, наводи верника да стално гледа на сопствено колебљиво постигнуће уместо на Христа. Нови завет одређује добар живот као одговор на примљену благодат.

Ефесцима 2 јасно приказује редослед: спасени благодаћу, не од дела, створени за добра дела. Павле пориче дела као основ спасења и потврђује их као циљ новог живота. Обоје иде заједно.

Јаков 2 доводи у питање веру која човеку у невољи не пружа практичну помоћ. Контекст захтева делатну љубав и говори да је Аврамова вера делима дошла до савршенства. Тај позив не сме се користити да би се Римљанима 4 протумачило као оправдање заслужним делима.

CHRISTOlogisch зато разликује спасење, заједништво с Богом, следбеништво и награду. Непослушност је озбиљна и може имати штетне последице. Ипак, Христово довољно дело не чини се накнадно зависним од непознате минималне количине добрих дела.

Јован 5,24 ономе који верује обећава садашњи вечни живот. 1. Јованова 5,13 изричито наводи знање о том животу као сврху писања. Зато извесност не треба везивати за недостижно потпуно самоиспитивање.

Џозеф Дилоу наглашава поглед на Христа као предмет вере. Разликује објективну основу од колебљивих осећања извесности. Добри плодови могу охрабрити, али не чине куповну цену или крајњи основ спасења.

Зато је при сумњама прво питање шта је Христос обећао и у шта се уздаш. Одговор није у мерењу јачине твог религијског осећања. И хришћанин изложен искушењу сме се држати обећања. Раст и одговорно самоиспитивање имају своје место, а да јеванђеље не претварају у бесконачну проверу сопствене достојности.

Јован 10,27–30 повезује Исусов дар с његовом моћи да сачува своје. Римљанима 8 води од Божјег оправдања до прослављења и исповеда неодвојивост од његове љубави у Христу. Ти текстови носе извесност.

Из тога не следи да грех нема последица. Нови завет озбиљно упозорава вернике, захтева обраћење и говори о Божјем васпитању и будућој процени. 1. Коринћанима 3 чак разликује губитак награде од спасења особе.

Зато упозоравајуће текстове треба тумачити у њиховом контексту. Не смеју се ни игнорисати ни аутоматски схватати као губитак вечног живота. У разликовању које је обликовао Џозеф Дилоу спасење, заједништво, следбеништво и награда остају различита питања. Сигурност у Христу треба да охрабри на захвалан живот, а не на равнодушност према кривици.

1. Тимотеју 2,3–6 повезује Божју вољу за спасењем с Христом као посредником и његовом откупнином за све. 1. Јованова 2,2 говори о целом свету изван круга верника. CHRISTOlogisch разуме ове исказе као основу неограничене евангелизацијске понуде.

Треба разликовати довољну и свима намењену основу спасења од њеног примања вером. Јован 3,16–18 заједно држи Божју љубав према свету и значај вере у Сина.

Зато нико не мора најпре открити да ли припада скривеној групи пре него што сме веровати Христу. Позив важи за њега. Истовремено, веру не замењује општа тврдња да је Исусова смрт значајна. Јеванђеље позива појединца да своје поверење положи у Спаситеља.

Римљанима 10 повезује веру и слушање поруке и тиме утемељује мисијски задатак. Зато питање људи без приступа јеванђељу не треба да постане изговор да им се добра вест ускрати.

Истовремено не морамо бранити Божју праведност измишљеним појединачним пресудама. Римљанима 2 наглашава његов непристрасан суд; Дела апостолска 17 описују његову близину и позив на обраћење. Оно што о одређеном човеку није откривено не треба представљати као сигурно знање.

Из тога не следи ни аутоматско спасење пуком искреношћу ни потпуно познавање свих путева којима људи сазнају за Христа. Јасан задатак остаје: сведочити Христа, веровати праведном Богу и поштено признати границе онога што можемо рећи.

Јован 14,6 повезује приступ Оцу са самим Исусом. 1. Тимотеју 2 назива га једним посредником. Таква тврдња о истини није погрешна само зато што искључује друге могућности. И тврдња да сви путеви једнако важе искључује супротстављена виђења.

Хришћани не смеју заступати ту тврдњу с охолошћу. Они управо исповедају да нису могли сами себе спасити. Благодат је позив који важи једнако и за друге људе, а не повод да се они обезвређују.

Зато одлучујуће питање гласи да ли је Христос заиста онај о ком Писмо сведочи и да ли његово дело одговара на нашу кривицу. Сама религијска искреност не решава то питање истине. Поштовање према људима и јасно испитивање противречних исказа могу се повезати.