Страдање, сумње и Божја доброта

Приговор често претпоставља да добар и свемоћан Бог мора одмах спречити свако страдање. Треба образложити зашто би то важило у свим околностима. Већ могућ морално довољан разлог спречава да из сама та три исказа следи формална противречност.

Тиме још није решено даље питање зашто постоји толико много и толико тешког страдања. Филозофија зато разликује логичке аргументе и аргументе засноване на доказима. Одговор на оптужбу за противречност није потпуно објашњење сваке приче о страдању.

Хришћанско полазиште повезује Божју доброту с крстом и васкрсењем. Бог не остаје далеко од страдања и обећава његово коначно превазилажење. Хришћани смеју изговорити отворена питања и истовремено веровати том обећању. Страдање човека при том никада не би смело постати пуки материјал за расправу.

У Јовану 11 Исус зна за своју моћ над смрћу, а ипак плаче на Лазаревом гробу. Знање и саосећање не искључују једно друго. Сузе нису оповргавање наде, него израз стварног учешћа у туђем болу.

Ономе ко је управо некога изгубио можда је најпре потребан неко ко остаје, слуша и практично помаже. Апстрактна одбрана вере у погрешно време може деловати као одбијање невоље. Питање „Зашто?“ може бити и питање аргументације и крик бола.

Римљанима 12,15 позива на саосећање. То не значи потиснути истину, него с том истином на примерен начин прићи човеку. Добар одговор најпре пита каква је помоћ потребна и прихвата да се сваки разговор не завршава брзим решењем.

Саговорник може рећи: „Према твојој сопственој слици Бога, ово страдање не би смело да постоји.“ То је унутрашња критика хришћанске вере. За њу он не мора најпре доказати потпуну сопствену моралну теорију. Хришћански одговор мора непосредно испитати наводну противречност.

Ако неко, поред тога, тврди да је неки догађај објективно зао, и његово сопствено образложење постаје релевантно. По чему се обавезујућа морална истина разликује од личне одбојности или друштвене навике?

Зато повратно питање не сме бити избегавање одговора. Хришћани и сами исповедају да се стварно зло догађа и морају објаснити како пред њим разумеју Божју доброту. Затим се може испитати заједничко мерило. Тако настаје искрен разговор уместо пуког „И ти имаш проблем“.

Насиље, превара и искоришћавање настају људским деловањем. Смислено је при том озбиљно схватити одговорност и не третирати људе само као марионете. Ко другима признаје слободу, мора истовремено узети у обзир могућност њене злоупотребе.

Из тога, међутим, још не следи да сваки облик слободе захтева управо ону меру страдања која се стварно јавља. Ни болести ни природне катастрофе нису једноставно непосредна одлука појединачног починиоца. Одбрана позивањем на слободу мора назначити свој домет.

Библија повезује људску кривицу с шире поремећеном творевином и Божјим провиђењем које и даље делује. CHRISTOlogisch зато не користи слободу као уопштену супротност Божјој суверености. Пресудно остаје на које се конкретно питање одговара, а које остаје отворено.

Исус у Луки 13 одбацује закључак да су људи које је погодила кула што се срушила зато били кривљи од других. Јован 9 такође исправља пребрзо повезивање личног греха и конкретног инвалидитета.

Римљанима 8 описује творевину као потчињену пролазности, која уздише за искупљењем. То пружа обухватан теолошки контекст, али не и детаљно објашњење сваког земљотреса или сваке дијагнозе. Хришћани не би требало да се претварају да имају такво објашњење.

Примерена реакција повезује тугу, помоћ, одговорно поступање с ризицима и наду у Божју обнову. Чињеница да се природни процеси могу истраживати не одговара на свако питање о страдању које доносе. Али може помоћи да се људи заштите, уместо да се о несрећи само расправља.

Римљанима 5 повезује Адамову непослушност с грехом и смрћу и супротставља јој Христово спасоносно дело. Нагласак је на свеобухватном људском стању и његовом превазилажењу кроз Христа.

Из тога се не може извести да је одређени болестан човек морао починити одређени скривени грех. Сама Библија одбацује такве пречице у закључивању. Општи искази о палом свету и конкретни узроци појединачног страдања различите су ствари.

Поглед на пад у грех зато не би требало да постане ни фаталистички ни оптужујући. Новозаветни одговор води даље ка Христу, васкрсењу и искупљењу творевине. Ко описује само штету, а занемарује обећано спасење, непотпуно приповеда библијски контекст.

Библија показује различите везе страдања. Нешто је последица људске кривице, а нешто погађа људе без такве непосредне везе. Та разноликост забрањује да се једно објашњење механички преноси на сваки случај.

Књига о Јову упозорава на пријатеље који из опште слике Бога изводе сигурне судове о појединцу који страда. Њихова извесност није истоветна с Божјим судом. И ми смемо рећи: „Не знам.“

То ограничење не мора значити да се о Богу ништа не зна. Хришћани виде његову љубав на крсту и његову будућност у васкрсењу. Можемо пред њега изнети оно што не разумемо, тражити помоћ и држати се његових обећања, а да не тврдимо да је бол већ потпуно објашњен.

За одбацивање строге противречности може бити довољна логички могућа сагласност. Тиме није доказано да је та могућност стварни Божји разлог у стварном свету. Хришћански одговор требало би отворено да наведе ту разлику.

Ко, насупрот томе, тврди да тачно зна зашто је Бог допустио одређену катастрофу, износи много јачу тврдњу. За њу су му потребни одговарајуће снажни разлози. Опште разматрање о сазревању или слободи није довољно за свако појединачно објашњење.

То разликовање помаже да се истовремено аргументује јасно и скромно. Хришћани не морају знати све скривене Божје разлоге да би одбацили погрешно закључивање о противречности. Али од те логичке могућности не би требало да праве незаслужен увид у Божји наум.

Јеврејима 4,15–16 говори о Првосвештенику који познаје људску слабост и позива да се прими помоћ. Исус не сусреће страдање само као удаљен посматрач. Јеванђеља говоре о његовој тузи, страху и стварном страдању.

На крсту Божја љубав није представљена као пука мисао. Христос предаје себе за грешнике. Та близина не одговара на свако питање о допуштању страдања, али мења слику Бога којем би невоља његових створења била свеједно.

Божја близина може се искусити кроз молитву, његову реч и помоћ других људи. Међутим, одсуство осећаја те близине не доказује његову одсутност. Они који страдају смеју да јадикују и прихвате подршку. Нико не мора најпре произвести нарочито снажан религиозни осећај да би смео да се обрати Христу.

Павле у 1. Солуњанима 4 не пише да хришћани уопште не треба да буду тужни. Он разликује њихову тугу од туге без наде и образлаже то Исусовом смрћу и васкрсењем.

Хришћанска будућност не састоји се само у лепшој мисли о прошлости. 1. Коринћанима 15 говори о победи над смрћу и непролазном животу. Зато нада сме обухватити и оно што сада не можемо обновити.

То обећање не чини помоћ овде и сада сувишном. Управо зато што су тело и живот важни Богу, утеха, нега, заштита и праведно деловање имају смисла. Нада може оснажити за деловање, а да не умањује губитак нити прописује чврст рок за крај туговања.

Људски судови и јавно суочавање с прошлошћу остају ограничени. Нека неправда никада не буде потпуно препозната или примерено разрешена. Библија повезује Божји суд с његовим познавањем и онога што је скривено.

Римљанима 12,19 управо зато позива да личну освету не учинимо својим крајњим задатком. То не укида налог за заштиту, истину и праведно право. То разликује одговорно деловање од умишљености да сами будемо коначни судија.

Та нада истовремено захтева искреност о сопственој кривици. Божја праведност није оруђе које погађа искључиво наше противнике. Јеванђеље повезује озбиљну перспективу суда с понудом опроштења у Христу. Тиме благодат и праведност не постају безначајне супротности.

Реченице попут „Само мораш јаче да верујеш“ могу наметнути додатан терет. Из изостанка исцељења или трајне туге не може се једноставно мерити вера неког човека. И уопштена тврдња да је Бог послао тај догађај због одређеног греха захтева образложење које обично немамо.

Јовови пријатељи почињу ћутањем и присуством. Касније њихова самоуверена објашњења долазе под Божју критику. Та приповест позива да приметимо границу између стварне подршке и сопствене потребе за брзим објашњењем.

Корисније су конкретне понуде које остављају избор: разговор, практично растерећење, заједничка молитва или подршка у проналажењу одговарајуће помоћи. Ко слуша, не мора одмах имати одговор на свако питање. Поуздана близина може бити искренија од великог објашњења.

Књига читаоцима допушта да о позадини знају више од самог Јова. Управо то показује колико је ограничена перспектива учесника. Међутим, пријатељи своје објашњење стално третирају као поуздано знање.

Божји одговор не оправдава сваку Јовову изјаву, али не потврђује ни једноставну схему његових пријатеља. Јов 42,7 изричито критикује њихов говор. Теолошке пароле се, дакле, могу злоупотребити, чак и када саме по себи звуче побожно.

За данашње разговоре из тога следи двоструки задатак: озбиљно схватити Божју истину и проверити сопствену примену. Не би требало да пребрзо објашњавамо страдање, погођене излажемо неутемељеним сумњама и отворена питања попуњавамо измишљеном сигурношћу. Смирење је овде део верности истини.

Псалми питају зашто Бог делује далеко и колико ће још невоља трајати. Исус на крсту преузима јадиковање из Псалма 22. Писмо не захтева безосећајан језик да бисмо смели да се приближимо Богу.

Јадиковање износи бол пред Бога и тиме остаје окренуто њему. Оно може садржати питања, молбе, па чак и потресне речи. Истовремено, наши закључци смеју бити исправљени према Божјој откривеној природи. Искреност не значи непогрешивост сваке мисли изговорене у болу.

Не мораш најпре уредно разврстати своју невољу пре него што се молиш. И заједничка молитва псалма може дати речи када сопствене недостају. Хришћанска заједница требало би да поднесе такво јадиковање и да га не третира пребрзо као доказ против вере погођеног.

Контекст описује страдање, уздисање, слабост и чекање на искупљење. Павле, дакле, не потискује болно. У стиху 29 циљ се повезује са саображавањем Сину; није реч једноставно о томе да се свако искуство краткорочно заврши пријатно или успешно.

Обећање нам не даје право да човеку који страда објашњавамо конкретну скривену корист његове трагедије. Не познајемо цео Божји пут. Зло остаје зло, а туга остаје примерена, иако је Бог јачи од зла.

Утеха овог одељка лежи у Божјој верности: садашња невоља не може његове одвојити од његове љубави у Христу. То је поузданије обећање од захтева да се у сваком болу одмах мора наћи препознатљива предност.