Разумети Бога

Аргумент из почетка универзума пита за узрок. Морални аргумент пита за основ обавезујућих моралних захтева. Чак и ако је такав мисаони ток одржив, тиме без даљих корака није доказано целокупно хришћанско учење.

CHRISTOlogisch почиње од Бога који се открива у Писму. Зато се класични аргументи третирају као мисаони токови које треба испитати, а не као највише мерило које тек даје Божјој речи ауторитет. Ни хришћански закључак не оправдава неважећи аргумент.

При испитивању помажу три питања: шта се претпоставља? Да ли закључак следи из тога? И који тачно садржај има? Тома Аквински разликује више путева, док данашње расправе познају и додатне варијанте. Заједничка ознака „доказ Бога“ не сме прикривати њихове разлике. Ко пита о Богу, треба на крају да сусретне и конкретно откривење у Исусу Христу.

Један предмет може се објаснити другим. Тиме још није одговорено зашто уопште постоји таква стварност. Аргументи из контингентности полазе од ствари које не постоје нужно саме из себе и питају за њихов крајњи основ.

Критички саговорник може приговорити да свету није потребно даље објашњење или да постоји нужно. Тада треба испитати који разлози говоре у прилог томе. Пука тврдња о нужности није довољна; исто тако хришћанин не сме неограничено начело објашњења третирати као неспорно, а да га не објасни.

Библијски одговор гласи да све створено потиче од Бога и постоји кроз њега. Бог при том није још једна зависна карика истог низа. Исповеда се као Творац који постоји сам из себе. Тај исказ има одређен садржај и не сме се заменити празном речју „Нешто“.

Распрострањен облик аргумента гласи: све што почиње да постоји има узрок; универзум је почео да постоји; дакле има узрок. Закључак је формално разумљив ако обе претпоставке важе. Зато се расправа посебно тиче домена важења прве и образложења друге претпоставке.

Космолошки модел Великог праска описује рану врућу, густу фазу и развој опазивог универзума. Он сам по себи није потпуно метафизичко објашњење зашто уопште постоји стварност. Искази о апсолутном почетку захтевају додатно филозофско и физичко испитивање.

Хришћани исповедају Бога као Творца независно од тога да ли одређени космолошки модел опстаје. Ни из првог узрока без даљих аргумената још не следи свако својство библијског Бога. Ограничени закључак јачи је од велике тврдње којој недостају међукораци.

Хришћанско исповедање не гласи да је све без изузетка створено. Оно разликује Творца од творевине. Јован 1,1–3 описује Реч као већ у почетку код Бога и све настало као настало кроз њу. Бог није неко нарочито старо биће унутар света.

Приговор се, међутим, може поставити у јачем облику: зашто баш Бог може постојати без узрока, а не свет? За то није довољан пуки посебан изузетак. Треба објаснити разлику између Бога који постоји сам из себе и зависне, променљиве стварности.

Питање тиме постаје прецизније: да ли је представа нужног, нествореног Бога разумљива и утемељена? Хришћани на њега одговарају полазећи од Божјег самооткривења. Бескрајно питање о творцима, насупрот томе, погађа само слику Бога у којој би сваки бог и сам поново морао бити створен. Ми не заступамо ту слику.

Мисаони ток је поређење објашњења: да ли су такви услови разумљивији кроз нужност, случајност, мноштво универзума или сврсисходно деловање? Важна је већ сама прецизна формулација. Погодност за живот не значи да је свако место у универзуму настањиво за људе.

За бројчане податке о наводним вероватноћама потребни су утемељен простор могућности и расподела вероватноће. Без тих основа импресивно мали бројеви могу стварати привид веће извесности него што постоји. Ни мултиверзум не би био доказан пуком замисливошћу.

Хришћанска вера разуме свет као творевину мудрог Бога. Фино подешавање у разговору може скренути пажњу на питање поретка и објашњења. Али само по себи не пружа ни јеванђеље ни потпун доказ свих божанских својстава. Зато је следећи корак испитивање конкретних премиса и претензија на откривење.

Треба разликовати три питања: постоји ли објективна морална истина? Како је људи сазнају? И шта утемељује њену обавезност? Човек може препознати неправду, а да нема разрађену теорију моралног знања. Римљанима 2,14–15 изричито говори о сведочанству савести изван поседовања Мојсијевог закона.

Нерелигиозни морални реалиста може тврдити да су моралне чињенице темељне. Други морал може објашњавати интересима или друштвеним договорима. Ти ставови захтевају различите одговоре. Напомена „Без Бога је све дозвољено“ превише је уопштена без суочавања с конкретним образложењем.

Хришћанско потпитање гласи како дато мерило носи обавезе и онда када су личне користи и већинска мишљења против њих. Истовремено, хришћани морају показати како њихови сопствени морални судови следе из Божјег откривења. Побожна етикета не замењује тумачење.

„Личан“ овде не значи да Бог има ограничено људско тело или наше променљиве слабости. То описује да Бог није слепо начело. Он ствара, открива се и сусреће људе у односу одговорности и благодати.

Безлична сила може служити као слика моћи. Али она не објашњава без даљег говорника који даје обећања и поставља моралне захтеве. Ко Бога разуме као силу, зато мора разјаснити да ли се мисли само на његову делотворност или се изричито поричу сазнање и воља.

У Јеванђељу по Јовану Бог је дух, а Отац тражи поклонике који му се клањају у духу и истини. Говор о духу не укида личност. Божја другачијост не чини га недоступним обраћању; управо његово откривење омогућује стварно, иако ограничено познање.

Псалам 90 супротставља човекову пролазност вечном Богу. Божја поузданост не зависи од животног века. Он се не рађа, не стари и не мора своје постојање бранити од смрти.

Како се Божја вечност тачније односи према времену, хришћански филозофи објашњавају различито. Неки говоре о безвремености, други о посебном начину вечног постојања. Ти модели не смеју се без испитивања изједначавати с недвосмисленим библијским исповедањем.

За приговор „Шта је Бог радио пре стварања?“ најпре треба разјаснити шта „пре“ значи у том контексту. Ако време припада створеном поретку, не може се једноставно претпоставити неограничено раније светско време. Питање Божјег односа према времену остаје захтевно; његова тежина сама по себи не побија Божју вечност.

Људи често мењају став јер им недостаје знање, слабе им снаге или им се жеље мењају. Такви недостаци се не приписују Богу. Његова обећања стоје на поузданој основи; Јаков 1,17 повезује Божје добре дарове с његовом постојаношћу.

Промењен однос не мора значити да се Божје биће мења. Ако човек поступа криво, а касније прима опроштење, Божја праведност и милосрђе нису променљива расположења. Треба разликовати човекову ситуацију и Божје одговарајуће деловање.

Писмо истовремено користи жив језик о Божјем гневу, саосећању и реаговању. Ти текстови не смеју се уклонити дефинисањем. Пажљиво тумачење заједно држи Божје стварно окретање човеку и његову верност. Филозофски модели при том треба да објасне текстове, а не да на њихово место поставе непокретног Бога.

Питање захтева од свемоћног бића да створи нешто што не подлеже његовој свемоћи. Тиме се претпоставља да је Бог истовремено свемоћан и у истом погледу није свемоћан. Језички облик задатка још га не чини могућим задатком.

Слично би се могло захтевати да се нацрта квадрат са тачно три странице. То што је при непромењеним појмовима то немогуће не описује недостатак цртачке способности. Предмет је противречно одређен.

Библија повезује Божју моћ с његовим бићем. Бог не лаже и не пориче самога себе. Зато свемоћ није способност за неистину или самоукидање. Озбиљан приговор морао би показати да стварно могућа радња превазилази Божју моћ. Парадокс камена то не доказује.

Знање и узроковање различити су појмови. Из „Бог зна да ћу сутра деловати“ најпре следи да је то знање истинито. Која врста слободе је с тим спојива, захтева даљу анализу могућности, нужности и одговорности.

Хришћански модели различито објашњавају однос предзнања, провиђења и људског деловања. Зато кратак чланак не би требало да неко спорно метафизичко решење представља као једино хришћанско. Јасна је библијска веза: Бог није незнајући, а људима се обраћа као одговорнима за њихово поступање.

Дела апостолска 2,23 повезују Божју одлуку и предзнање с кривицом делатника. Текст не допушта да се људска неправда једноставно порекне. Исто тако, не даје право да се без даљег образложења одбаци сваки филозофски модел слободе. За разговор најпре треба именовати конкретну наводну противречност.

Псалам 139 описује да ниједно место не изузима човека из Божјег присуства. Исказ не гласи да је сваки камен, дрво или човек део божанског бића. Творац и створење разликују се у Писму.

Пантеистички искази попут „Све је Бог“ износе другу тврдњу. Они, између осталог, морају објаснити како се разумеју разлике добра и зла и људске ограничености и божанског савршенства. Али није сваки говор о божанском присуству већ пантеизам; и овде треба разјаснити појмове.

За хришћане Божја близина значи утеху и одговорност. Нисмо ни независни од њега ни сами божански. Дела апостолска 17,24–28 повезују Божје присуство с његовим положајем Творца и Даваоца живота. Његова близина не укида његову узвишеност.

Ко воли жртве, не може неправду која им је нанета једноставно прогласити неважном. Зато праведност није нужно супротност љубави. Теже питање гласи који облик суда је праведан и како опроштење постаје могуће.

Римљанима 3,21–26 повезује Божју праведност с искупљењем кроз Христа. Крст није приказан као победа Сина пуног љубави над Оцем без љубави. Сам Бог делује ради спасења; Христос се предаје добровољно. Љубав и праведност постају видљиве у истом догађају спасења.

Из тога не треба изводити брзо објашњење сваке појединачне патње. Божји суд није изговор за окривљавање погођених или оправдавање сопствене неправде. Хришћанска порука, напротив, позива на преумљење и поверење у Спаситеља чија је благодат и нама самима потребна.

Дилема пита да ли је нешто добро зато што Бог то заповеда или Бог то заповеда зато што је добро независно од њега. Прва могућност изгледа допушта произвољност, а друга претпоставља мерило изнад Бога.

Библијски појам Бога повезује Божју вољу с његовим бићем. Бог је истинит, праведан и веран; његове заповести су израз тог бића. Тиме није разјашњено све што треба рећи о моралном сазнању. Али постаје видљив трећи опис: Божја воља није ни одвојена од његовог карактера ни зависна од туђег мерила.

Тврдња „Бог је то заповедио“ ипак не сме оправдавати свако људско насиље или приватно откривење. Најпре треба испитати да ли је наводна заповест заиста поткрепљена и исправно схваћена. Божји ауторитет и наша претензија да говоримо у његово име нису исто.

Исказ „Бог је несхватљив“ постаје двосмислен ако треба да значи да ниједан исказ о њему не може бити истинит. Тада би већ тај исказ полагао право на знање о Богу које истовремено пориче. Библијски треба разликовати стварно и исцрпно познање.

Исус описује вечни живот као познање истинитог Бога и његовог Посланика (Јован 17,3). Истовремено Римљанима 11,33 истиче дубину Божје мудрости. Оба исказа могу важити заједно: Бог саопштава истину, а да себе не умањује на меру нашег разумевања.

Зато не треба ни да ћутимо тамо где је Бог говорио ни да нагађамо тамо где нам не даје одговор. Граница нашег знања разлог је за понизност. Није разлог да се разумљиво откривење начелно прогласи немогућим.