Библија и предање

Питање поверења у Библију садржи више питања: шта текстови тврде? Да ли су поуздано пренети? Како препознајемо њихово божанско порекло? И да ли смо их исправно разумели? Одговор не би требало да меша те нивое.

Јован 17,17 назива Божју реч истином; 2. Тимотеју 3,14–17 повезује Писмо с његовим пореклом од Бога и његовим поучним задатком. Зато хришћанско полазиште није претпоставка књиге која у почетку нема ауторитет, а коју тек нека људска установа проглашава Божјом речју.

То не чини појединачна питања сувишним. Рукописи се могу упоређивати, историјске тврдње истраживати, а привидне противречности испитивати. Нерешено питање није аутоматски побијена тврдња о истини. Али не сме се ни прикривати измишљеним решењем. Поверење у Божју реч и стрпљив рад на тексту иду заједно.

Библија садржи различите књижевне врсте, стилове и историјске ситуације. Лука, на пример, описује пажљиво истраживање својих извора. Истовремено, 2. Петрова 1,21 говори о говорењу кроз Светог Духа. Људски рад и божанско ауторство тиме се не третирају као једноставне супротности.

Приговор „Писали су људи, дакле текст мора бити погрешан“ не следи логички. Људи могу износити истините исказе; истинити Бог може их употребити за преношење свог откривења. Тиме није сваки људски спис надахнут. Конкретна претензија на откривење мора се објаснити.

Надахнуће такође не значи да је сваки данашњи превод или тумачење непогрешиво. Разликујемо библијски текст од преписа, превода и наших закључака. То разликовање омогућује да се питања преношења поштено истражују, а да се Божја реч не изједначава са сваким људским поступањем с њом.

Сликовит опис, заокружена бројчана вредност или сажет говор не морају бити погрешни. Одлучујуће је какву прецизност текст захтева. „Сунце излази“ у обичном говору није научна теорија о структури Сунчевог система.

Овај увид, међутим, не сме служити произвољном спасавању сваког текста. Књижевна врста, контекст и језичке одлике морају носити тумачење. Ко историјски извештај напречац прогласи поезијом само зато што се појавила тешкоћа, још није решио питање.

Хришћани зато разликују истину Писма од непогрешивости сопствених усаглашавања. Могуће решење може показати да наводна противречност није нужна. Тиме још није доказано да се предложени ток догађаја историјски одиграо управо тако. Прецизне тврдње боље штите поверење у Библију него претеране сигурности.

Почни тако што ћеш исписати оба исказа. Затим провери особе, време, перспективу и значење речи. Ако један извештај помиње једног учесника, а други двојицу, противречност постоји само ако први изричито искључује учешће других.

Истовремено не треба сваку тешкоћу уклањати измишљеном причом. Разликуј поткрепљено објашњење, могуће усаглашавање и отворено питање. Могућа спојивост може побити наводну логичку нужност, а да још не докаже стварни ток догађаја.

На крају обрати пажњу на превод и текстуално предање. Понекад се приговор тиче појединачног читања или двосмисленог превода. Добар одговор наводи конкретно место и објашњава његов домет. „Нема никаквих тешкоћа“ било би једнако некорисно као „Постоје разлике, дакле све је погрешно“.

Податак о месту, име владара и тумачење догађаја као Божјег деловања различите су врсте исказа. Археолошки налази могу осветлити неко место или службени назив. Они сами не показују које духовно значење догађај има.

И извор који верује остаје извор. Његово уверење не чини га аутоматски непоузданим, али ни аутоматски потврђеним у сваком детаљу. Одлучујући су садржај, приступ описаним догађајима и поређење с другим налазима. Лука изричито наводи своју намеру да пажљиво прикаже догађаје.

CHRISTOlogisch користи историјски рад за разјашњавање историјских питања у оквиру хришћанског разумевања откривења. Ограничени налаз при том се не проширује на доказ целе Библије. Исто тако, одсуство сачуваног ванбиблијског сведочанства само по себи није противдоказ: за то би требало образложити зашто би се такво сведочанство очекивало.

Натпис може потврдити неко име; ископано насеље може показати како су људи живели. Закључак сваки пут мора одговарати налазу. То што је град постојао не доказује аутоматски сваки догађај о ком се у њему приповеда. Обрнуто, град који још није пронађен не чини текст одмах погрешним.

Археолошка датирања и тумачења могу бити спорна. Одговорна апологетика зато наводи конкретан налаз, његово порекло, стручну публикацију и неизвесност процене. Фотографије са спектакуларним насловима не замењују те податке.

Библија износи историјске исказе; зато има смисла истраживати њен свет. Али хришћанска вера не почива на томе да се за сваки ред може показати ископани налаз. Материјална сведочанства и значење Божјег откривења повезани су, али нису истоветни.

Она нису ни савремени дневни записници ни пуке збирке ванвременских животних правила. Њихов избор и распоред служе приказивању Исуса. Јован изричито каже да се не извештава о свему и да изабрани знаци треба да воде вери у Исуса.

Препознатљив циљ сам по себи није доказ против истине. И данашња биографија може бирати и тумачити догађаје, а да их не измишља. Одлучујуће је да ли приказ верно одговара стварима за које тврди да их описује.

Истраживање пореди јеванђеља с античким животописима. Таква поређења књижевних врста помажу у очекивањима при читању, али не решавају аутоматски свако питање ауторства или историчности. За конкретно испитивање морају се читати сами текстови. Теолошка сврха и историјски исказ логички се не искључују.

Лука разликује првобитне очевидце од сопственог пажљивог истраживања. Јован 19,35 изричито наглашава сведочанство о описаном догађају. Ти подаци заслужују пажљиво испитивање; не треба их ни одбацивати без провере ни претварати у јаче тврдње.

Временска близина је важна, али није једини критеријум. Приступ сведоцима, познавање средине и путеви преношења такође играју улогу. Рани текст може грешити, а каснији текст може чувати старије поуздане изворе.

Зато апологетски задатак није да се једном паролом реше сва питања о јеванђељима. За сваки текст питамо: шта тврди? Који разлози постоје за његово одређење? И која неизвесност остаје? Хришћанска претензија на откривење и историјско истраживање могу се разликовати, а да се не супротстављају једно другом.

1. Коринћанима 15 већ код Павла садржи преузето предање о Исусовој смрти, погребу, васкрсењу и јављањима. Павле при том разликује свој сусрет с Васкрслим од ранијих сведока. Зато се проповедање васкрсења не може једноставно третирати као идеја настала тек вековима касније.

Рано предање, међутим, није аутоматски доказ истине. И лажне приче могу брзо настати. Зато испитивање мора ићи даље од реченице „прерано за легенду“ и истражити садржај, везу са сведоцима и алтернативна објашњења.

Добар одговор избегава оба претеривања: нити реч „легенда“ доказује историју настанка нити рано датирање решава сваки приговор. Одлучујуће је које објашњење одговара стварно расположивој грађи извора.

Преписи настају људским радом. Преписивачке грешке, промене редоследа и додаци зато су стварни предмети текстуалног истраживања. Управо зато што су сачувани различити рукописи, могу се упоређивати читања и истраживати њихова историја.

Institut für Neutestamentliche Textforschung описује свој задатак као истраживање преношења и реконструкцију његовог полазног текста. Тај научни појам не треба без објашњења мешати с тврдњом да је свака изворна појединост позната без икакве сумње.

За конкретан приговор мора се разјаснити: који текст је промењен, када и у ком рукопису? Који сведоци чувају друга читања? И који је исказ тиме погођен? „Постоје варијанте“ јесте тачно, али није довољно образложење потпуне непоузданости. Исто тако би било погрешно једноставно порицати стварне варијанте.

Она није исто што и тврдња да је садржај Библије погрешан. Најпре се пита које је речи текст садржао на одређеном месту. При том се узимају у обзир рукописи, рани преводи и цитати.

Пуко бројање рукописа није довољно. Многи преписи могу зависити од заједничког предлошка. Исто тако, најстарији сачувани рукопис нема аутоматски предност у свакој појединости. Порекло, сродство и вероватни поступци преписивања морају се посматрати заједно.

Корист за читаоце је практична: добра издања означавају важне неизвесности уместо да их скривају. Ко аргументује о спорном месту, треба да узме у обзир те напомене. Текстуално-критички рад може исправити заблуде о преношењу; али не замењује посебно питање о надахнућу и божанском ауторитету.

Познат пример је такозвани Comma Johanneum у 1. Јовановој 5,7–8. Одговорно утемељење Тројства не би требало да зависи од проширења спорног у историји текста. Оно мора протумачити бројне друге релевантне текстове у контексту.

Из тога не следи опште правило да је свака варијанта безначајна. Морамо питати да ли неко читање мења реченицу, колико је снажно посведочено и да ли дато учење зависи управо од тог једног читања. То су три различита питања.

Зато за библиотеку важи: носеће учење развија се из чвршћег сведочанства Писма. Несигурна текстуална места означавају се и не користе као једини доказ далекосежне тврдње. Отвореност о варијантама саставни је део пажљивог рада, а не признање да се о Библији не може рећи ништа поуздано.

Историјско питање канона и теолошко питање ауторитета треба разликовати. Историјски се може истражити које су књиге када и где биле признате или разматране. Теолошки, хришћани питају зашто Божја реч обавезује. Признавање при том није исто што и стварање њене истине.

Атанасије у својој 39. празничној посланици из 367. наводи 27 књига данашњег Новог завета. Његова посланица је важно сведочанство признавања, а не стварање тих књига или њиховог божанског ауторитета. Ранију употребу и регионалне расправе треба истраживати посебно.

CHRISTOlogisch полази од Писма које само себе потврђује и од Божјег провиђења. При том разликујемо чврсто језгро учења и мање јасно препознатљиве рубове. То степеновање тиче се извесности нашег признавања, а не различитих степена божанског надахнућа.

Те одлике нису машина која производи божанско надахнуће. Оне припадају историјском питању како је Црква препознала примљено сведочанство. Поједине књиге биле су спорне различито дуго; из тога не следи да је целокупан састав био произвољан.

У моделу CHRISTOlogisch поучне књиге Новог завета чине чврсто језгро учења; његове историјске књиге пружају контекст. Одатле се разоткрива шири контекст Писма. Степен препознатљивости треба разликовати од самог надахнућа.

Ко жели неки други спис да третира као равноправан, мора понудити више од славног имена на насловној страни. Треба испитати стварно порекло, садржај и однос према апостолском сведочанству. Обрнуто, хришћани не би требало да причају поједностављену историју као да никада није било питања или разлика.

Појам се користи за различите групе списа. Зато у разговору најпре треба навести конкретну књигу. Уопштена тврдња о „апокрифима“ може прикрити знатне разлике.

CHRISTOlogisch разликује чврсто новозаветно језгро учења, старозаветни канон потврђен Новим заветом, општепризнате јеврејске списе и нејаснији спољни руб од историјских књига и додатака означених као апокрифни. Тај поредак тиче се извесности препознавања, а не степенованог надахнућа.

Из тога следи важно правило учења: мање сигурно препознати спољни текстови не смеју обарати чвршће учење и утемељивати сасвим нова далекосежна учења. Историјске информације из таквих списа ипак могу бити вредне. Њихова употреба као историјског извора није аутоматски проглашавање њиховог надахнућа.

Томино јеванђеље је збирка Исусових изрека. Његов пролог повезује тумачење тих речи с посебним обећањем спасења. Садржај, облик и теолошки профил морају се испитати на стварном тексту, уместо да се дело процењује само по савременој пароли.

О датирању и могућим старијим предањима се расправља. Зато је „Све у њему измишљено је тек врло касно“ једнако уопштено као „Носи име апостола, дакле равноправно је“. Ни текст с појединим старијим предањима тиме не постаје у целини апостолски или надахнут.

За хришћане је одлучујуће како спис стоји према чвршћем апостолском сведочанству. Додатна збирка не сме га надгласати само зато што делује тајанствено или потиснуто. Ко тврди да је равноправна, мора образложити порекло и претензију на ауторитет.

У Матеју 4 Исус на искушења одговара Писмом. У Јовану 10,35 указује на његову обавезност. Лука 24 описује како свој пут кроз страдање до славе објашњава у вези с Мојсијем и пророцима.

Појединачни цитат још не одговара на свако детаљно питање о обиму канона. Али показује да Исус Писмо не третира као произвољан религијски материјал. Ко признаје Исуса као меродавног учитеља, мора се суочити с тим разумевањем Писма.

Истовремено, Исусово поступање с Писмом захтева пажљиво читање. Стих се не сме истргнути из контекста да би оправдао управо став против ког је усмерен. Прича о искушењу чак показује да се библијски цитат може погрешно употребити. Ауторитет текста и исправна примена иду заједно.

Неодређена формулација која се може применити на многе догађаје носи мању тежину од јасног исказа у разумљивом контексту. Ни датирање се не сме једноставно извести из жељеног закључка. Иначе се претпоставља оно што тек треба показати.

Библијско испуњење уз то обухвата више од изолованог предсказања. Матеј и други новозаветни аутори догађаје читају и типолошки у контексту историје Израела. Такво тумачење мора се објаснити; не сме прећутно наступати као иста врста доказа као непосредно датирана најава.

Хришћани виде Писмо испуњено у Христу. Зато у апологетском разговору треба пажљиво прочитати конкретан текст уместо остављати утисак непровереним бројевима наводно испуњених пророчанстава. Снага је у тексту и његовом контексту, а не у што већој статистици.

Књиге нису међусобно заменљиве. Тужбалица у псалму чита се другачије од аргументације у Посланици Римљанима. Прича о томе шта је неко учинио није аутоматски упутство да и ми чинимо исто.

Веза постаје посебно јасна када новозаветни текстови преузимају ранија обећања и односе их на Христа. Та веза мора се показати на тексту. Пука тврдња о складној целокупној поруци не замењује тумачење тешких појединачних места.

CHRISTOlogisch ради од чвршћег језгра учења ка мање сигурно разјашњеним питањима. Спољни или несигурни текстови не смеју надјачавати јасније учење. Тако можемо препознати стварне везе, а да не изглађујемо сваку разлику или сваку напетост третирамо као коначну противречност.

Познавање језика, поређење извора и истраживање историјске средине могу побољшати разумевање библијског текста. Ниједна од тих делатности сама по себи не захтева претпоставку да су чуда немогућа или да откривење не може постојати.

Ако истраживање унапред искључује натприродно деловање, ту претпоставку треба изричито навести. Резултат добијен под том претпоставком не сме се затим представљати као независан доказ да је натприродно деловање искључено. То би било кружно закључивање.

И хришћански тумачи одговорни су да открију своје претпоставке и објективно испитају противаргументе. Указивање на туђу унапред донету одлуку не замењује одговор на конкретно језичко или историјско питање. Божја реч остаје највише мерило; управо зато треба да поступамо с њом пажљиво и истинито.