Да ли је Исус користио Септуагинту и тиме потврдио цео њен скуп књига? Да ли је Тридентски сабор ставио латинску Вулгату изнад јеврејских и грчких текстова? Таква питања дотичу стварне разлике међу протестантима, католицима и православнима. Али на њих се не може одговорити док се претпоставља да „Библија“, „канон“, „текст“ и „превод“ значе исто. Превод може поуздано преносити Божју реч, а да сваки његов израз није непосредно надахнут. А употреба грчког израза из Псалма још не одлучује о свакој другој књизи неког каснијег грчког библијског рукописа.
Три питања која треба раздвојити
Питање канона гласи: које списе је Бог надахнуо, те су зато обавезујући? Питање текста гласи: које речи припадају одређеном спису? Питање превода гласи: како те речи разумљиво преносимо на други језик? Томе се придружује тумачење: шта речено значи у контексту?
Ова питања су повезана, али не решавају једно друго. Две цркве могу признавати Посланицу Јеврејима, а ипак различито оцењивати неку варијанту текста. Два превода истог текста могу се различито изразити, а да садржински не противрече један другом. Обрнуто, уврштавање неког дела у рукопис најпре доказује његово преношење у тој збирци. Да ли су му преписивач или Црква која га је користила давали исти ранг као Јеванђељима захтева додатне доказе. И савремено издање Септуагинте је научна збирка текстова, а не накнадно откривен списак књига Исусове Библије.
Шта протестанти подразумевају под изворним текстом
Протестантско полазиште је Божје самопотврђујуће откривење. Писмо не добија свој ауторитет од црквеног одобрења или суда научне комисије. Зато Вестминстерско исповедање повезује изворне језике с крајњом писаном инстанцом којој се обраћамо и истовремено захтева преводе за све народе. [1]
„Изворни текст“ при томе означава речи које су дали библијски писци: у Старом завету претежно јеврејски, поред њега арамејски, а у Новом завету грчки. То не значи да је неко данас штампано издање на сваком месту непогрешиво одлучило. Преписивање, превођење и приређивање издања различите су делатности. Поређење рукописа служи преданој речи; оно јој не даје божански ауторитет. И стари превод може помоћи да се препозна ранија јеврејска варијанта текста. Зато „назад изворном тексту“ не значи ни „сваки јеврејски рукопис увек је у праву“ ни „грчки преводи су безвредни“.
Септуагинта није једна непроменљива књига
Септуагинта, скраћено LXX, неопходна је за разумевање раних хришћана. Њене грчке формулације обликују бројне новозаветне цитате Писма. Али њено настајање протезало се током дужег периода. И касније су текстови прерађивани. Гетингенски пројекат Септуагинте сходно томе описује свој задатак као реконструкцију најстаријих доступних грчких верзија текста уз документовање њиховог даљег преношења. [2]
Разлике се не тичу само правописа. Код Данила научни превод NETS преноси две старе грчке верзије: такозвану старогрчку верзију, Old Greek, и верзију која се обично приписује Теодотиону. Његов увод упозорава да се њихов однос не објашњава свуда по истом обрасцу. [3]
Зато су уопштене реченице попут „Исус је користио управо ову Септуагинту“ историјски сувише грубе. Исто тако није довољно супротставити наводно свуда јединствен већи александријски канон свуда јединственом мањем палестинском канону. Које је књиге одређена јеврејска или хришћанска заједница у одређено време признавала мора се истражити на основу њених сведочанстава. Језик списа не одлучује о његовој надахнутости.
Пробни случај: Уши или тело?
Псалам 40,7 у јеврејском тексту говори о ушима које је Бог молитвенику припремио, односно „ископао“. Јеврејима 10,5, насупрот томе, говори о припремљеном телу. У грчком бројању псалама полазно место је Псалам 39,7; енглеске Библије често броје као Псалам 40,6. Већ бројање стихова мора бити исправно при поређењу.
Објашњење „Посланица Јеврејима следи Септуагинту“ овде захтева прецизирање. Важни грчки рукописи Псалама имају „тело“. Ралфс, међутим, у свом критичком издању Псалама штампа „уши“; ту одлуку следи и NETS. Расправља се о настанку и првобитном облику ових варијанти текста. Штампани критички текст и стварно предани рукописи не смеју се изједначити. [4] [5]
Теолошки је важан заједнички контекст: Бог захтева послушног човека, а не само спољашње жртве. Јеврејима 10,5–10 то примењује на Христа и предавање његовог тела. Као надахнути новозаветни текст, овај исказ има сопствену обавезност. Из тога не следи ни дозвола за произвољно мењање Писма ни непогрешивост сваке друге варијанте текста или сваке даље књиге неке грчке збирке.
Јероним: Црквена употреба и провера текста
Јероним у предговору Данилу извештава да су цркве читале Теодотионову верзију уместо старијег грчког превода. Историјски разлог за то изричито означава као себи непознат; његове сопствене претпоставке не смеју се помешати с утврђеном историјом настанка. Осим тога, указује да Сузана, Песма тројице младића, као и Вил и змај недостају у јеврејском Данилу. Ипак преноси те делове, али их означава критичким знацима. [6]
То није потпун доказ протестантског канона. Други црквени оци другачије су оцењивали такве списе. Али показује да су се црквена употреба, поређење превода и разликовања у скупу књига сусретали већ унутар древне Цркве. Зато само Јеронимово уврштавање неког текста не доказује да је сваки уврштен одломак без резерве једнако вредновао.
Шта је Тридентски сабор изјавио о Вулгати
Четврто заседање Тридентског сабора садржи две различите одлуке. Декрет о канону именује признате књиге заједно с њиховим деловима и при томе се позива на црквену употребу и стару латинску Вулгату. Ту изричито спадају и књиге као што су Товит, Јудита и Макавејске књиге. Следећи декрет одређује Вулгату међу тада распрострањеним латинским издањима као меродавну верзију за јавна читања, расправе, проповеди и тумачења. [7]
Протестанти се противе обавезујућем утврђивању проширеног канона и захтеваном црквеном критеријуму одлучивања. Али из речи „аутентичан“ не треба без провере извести тврдњу да је сваки латински израз ново надахнуће или да му у текстуалној критици увек треба дати предност над јеврејским и грчким. За то треба саслушати и католичко објашњење тог захтева.
Католичко прецизирање припада поштеној критици
Пије XII у Divino afflante Spiritu објашњава да изворни текст који су написали надахнути писци има већу тежину чак и од најбољег превода. Посебну аутентичност Вулгате разуме пре свега правно, а не текстуалнокритички: она се тиче њене јавне употребе у Латинској цркви. При томе тврди њену сигурност у питањима вере и морала у смислу у коме је Црква разуме. Истовремено подржава текстуалну критику и преводе непосредно из изворних текстова. [8]
И Dei Verbum 22 поштује Септуагинту и Вулгату и захтева прикладне преводе, нарочито из изворних текстова. [9] Стварни спор зато не гласи: „Протестанти смеју читати јеврејски, католици морају бранити сваку латинску преводилачку грешку.“ Он се тиче обима и образложења црквеног учитељског овлашћења. Признавање тог разликовања не значи сагласност с целокупним католичким моделом.
Најснажнији приговор: Ко одлучује без Цркве?
Озбиљан католички или православни приговор гласи: Библија нам долази преко заједница, рукописа и тумача. Ако сваки читалац сме проверавати преводе и скупове књига, прете произвољност и трајно несигуран текст. Зар Црква коју води Дух није неопходан контекст у коме поуздано примамо Писмо?
Протестантски одговор не оспорава то историјско посредовање. Учитељи, заједнице и преводиоци врше стварну службу; не мора сваки хришћанин лично проверити сваки рукопис. Али посредовање и крајњи ауторитет различите су тврдње. То што нека Црква чува текстове још не доказује да је Бог гарантовао сваку њену каснију одлуку о канону или преводу. Таква гаранција морала би бити образложена за одговарајући захтев. Обрнуто, погрешивост људског сазнања већ сама по себи логички не побија могуће божанско очување.
Наш критеријум остаје самопотврђујуће Писмо. Код канона разликујемо чврсто језгро и мање сигурно препознатљиве рубове. То значи различиту извесност сазнања, а не различит степен надахнутости: оно што је Бог надахнуо једнако је његова реч. Мање сигурни рубни текстови не смеју оборити јасније апостолско учење или сами утемељивати нова далекосежна учења. То степеновање није дозвола да се неугодна библијска места произвољно одбацују. Оно захтева разлоге који се могу пратити и везаност за већ поуздано сазнато.
Узвратно питање гласи: која конкретна верзија текста и која конкретна одлука треба да буду непогрешиве и чиме је управо тај захтев образложен? Позивање на живо предање још не одговара на ово прецизније питање. Оно заслужује проверу, а не аутоматско изједначавање с говором самог Бога.
Како хришћани могу приступати преводима
Добар превод сме се читати с поверењем. Верним преводом Божја реч не постаје пуко људско мишљење. Код спорне формулације помажу контекст, други поуздани преводи и образложене напомене о полазном тексту. Фуснота с другом варијантом текста најпре је искрена информација, а не доказ слома библијског ауторитета.
Управо у конфесионалним спорним питањима треба да примењујемо исти критеријум: омиљени протестантски превод не постаје непогрешив навиком; стари црквени превод не постаје безвредан својом старошћу. Септуагинта заслужује пажљиво проучавање, Вулгата историјску и језичку пажњу. Обе треба да помогну да чујемо реч коју је Бог дао. Појединачна преводилачка одлука не може ни доказати цео католички или православни канон ни побити целокупно одговарајуће схватање Цркве.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Вестминстерско исповедање — I,4–5.8. Реформацијски исповедни извор; текст на сајту Orthodox Presbyterian Church↩ Назад на место у тексту
- Гетингенски пројекат Септуагинте: Опис пројекта — Опис пројекта и начина рада. Самопредстављање издавачког пројекта Академије наука; објашњава настанак, редакције и реконструкцију грчких верзија текста. Није црквена одлука о канону.↩ Назад на место у тексту
- Р. Тимоти Меклеј: Данило, у Новом енглеском преводу Септуагинте — Увод: „Две грчке верзије“. Научни превод обе грчке верзије Данила. Увод о старогрчкој верзији, Old Greek, и Теодотиону на прве три странице PDF-а; однос обе верзије није свуда исти.↩ Назад на место у тексту
- Мартин Карер / Волфганг Краус: Обим и текст Септуагинте (2008) — Стр. 47–48. Изворни прилог приређивача Немачке Септуагинте, у Септуагинта — текстови, контексти, животни светови, стр. 8–63; посебно стр. 47–48 о различитом сведочанству Псалма 39,7 у рукописима и критичком издању. Научно истраживање, а не црквена примарна одлука.↩ Назад на место у тексту
- Алберт Питерсма: Псалми, у Новом енглеском преводу Септуагинте — Псалам 39,7 и увод о текстуалној основи. Научни превод грчког Псалтира: Псалам 39,7 следећи Ралфса има „уши“. Увод објашњава текстуалну основу и редакцијске одлуке; то није варијанта свих грчких рукописа.↩ Назад на место у тексту
- Јероним: Предговор преводу Књиге пророка Данила — Почетак и одељак о додацима Данилу. Светоотачки примарни извор; енглески превод Кевина П. Еџкомба. Сведочи о Теодотионовој верзији у црквеној употреби и о критичком означавању додатака који недостају у јеврејском Данилу.↩ Назад на место у тексту
- Тридентски сабор, заседање IV (1546) — Декрет о канону и декрет о издавању и употреби светих књига. Декрет о канонским списима; енглески превод на сајту Papal Encyclicals↩ Назад на место у тексту
- Пије XII: Divino afflante Spiritu (1943) — 16–22. Званична енциклика, посебно бр. 16–22: предност изворног текста, текстуална критика и првенствено правна аутентичност Вулгате.↩ Назад на место у тексту
- Други ватикански сабор, Dei Verbum (1965) — 22. Званична догматска конституција о божанском откривењу↩ Назад на место у тексту