Прави предмет критике
Реченица „Православни уопште немају Библију“ нетачна је. Православне цркве читају јеванђеља, апостолске посланице и велики заједнички старозаветни корпус. Озбиљан спор тиче се тачног разграничења, назива и обавезности појединих додатних књига. Убедљив протестантски аргумент мора да погоди то ограничено питање.
Ни „православни“ није произвољно заменљив појам. Источне православне цркве византијске традиције треба разликовати од оријенталних православних цркава. Зато позивање на етиопски канон без даљег објашњења није доказ противречности унутар источног православља. Стварна црквена припадност сведока део је провере извора.
Православни приказ сопственог става
Џон Вајтфорд објашњава да православни старозаветни корпус има чврсто језгро и мање оштре границе. Притом разликује грчка и руска издања, као и различите називе појединих Јездриних књига. То је приказ православног свештеника, а не непогрешива дефиниција целе Цркве. Вредан је зато што налаз не скрива иза пароле о свуда истоветном списку. [1]
OCA у свом уводу наводи додатне старозаветне књиге као део православног корпуса Писма. То је позитиван доктринарни став, а не пука препорука историјског читања. Зато од случаја до случаја треба разликовати да ли аутор говори о канонском Писму, црквеном читању, додатку или традиционалном корпусу књига. Употребљене речи у различитим историјским контекстима нису увек истозначне. [2]
Јерусалим 1672. није безначајан
Треће питање у Доситејевом исповедању изричито брани, између осталог, Премудрост, Јудиту, Товита, Сираха, Макавејске књиге и додатке Данилу од њиховог одбацивања. Тај документ не сме да се прећути када протестант тврди да се православље никада није изјаснило о питању. Али посебан је задатак објаснити његово тачно црквено прихватање и однос према другим списковима. [3]
Пресудно историјско истраживање зато ради са појединим књигама и конкретним издањима. Сами бројеви лако варају: да ли се два текста броје заједно? Да ли је текст додатак? Да ли различита дела носе исти преведени назив? Ко једноставно каже „Јездра“ или „Ездрас“, може да говори о нечем другом од свог саговорника.
Аргумент против двоструког мерила
Чест аргумент гласи: без непогрешивог учитељства протестант не може да буде потпуно сигуран у сваку књигу; зато пропада целокупно његово начело Писма. Ако исти говорник у сопственој традицији прихвата чврсто језгро уз коначно неутврђене границе, онда се тај универзални захтев не спроводи доследно.
Исправан закључак не гласи: „И ви имате проблеме, дакле наш став је истинит.“ То би било скретање пажње. Закључак је ужи: тврдњу да свака гранична несигурност онемогућава свако обавезујуће познавање Писма не подржава сопствено поступање са предањем. Тиме је тај приговор протестантизму ослабљен; позитивно образложење протестантског модела канона треба дати додатно.
Најснажнији православни одговор
Православни саговорник може да узврати: управо зато што је Писмо у живом предању, потпуно изолован списак књига није потребан за свако доктринарно питање. Заједничка црквена вера разјашњава исправну употребу књига. То је разумљив део његовог система. Али онда не сме истовремено да прогласи потпуну прецизност списка неопходним темељем сваког хришћанског знања.
Поред тога, овај одговор премешта испитивање на само предање. Који делови су безусловно обавезујући? Како се разликују допуштено теолошко мишљење и догма? Која инстанца решава стварни спор? Позивање на Духа треба прихватити уколико исповеда Божју верност. Оно не замењује доказ да је конкретна спорна тврдња дата Духом.
Последица за појединачне доктринарне доказе
Текст о небеском заступању још не утемељује молитвену праксу обраћања преминулима. Извештај о некој радњи за преминуле још не садржи потпун римски модел чистилишта. Питање канона и питање тумачења остају различита. Чак и ко додатној књизи признаје највиши ранг мора у њој да покаже наводни доктринарни садржај.
Циљано питање зато гласи: о којој конкретној књизи, ком тачном статусу и ком учењу које из ње заиста следи је реч? Оваквим прецизирањем општа оптужба поводом канона постаје проверљива расправа.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Џон Вајтфорд: Православни канон — Приказ чврстог језгра, граничних књига и назива Јездриних књига. Православни апологетски прилог једног свештеника; није дефиниција целе Цркве↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Библија — Одељци о Старом завету. Православни катихетски приказ сопственог учења↩ Назад на место у тексту
- Доситејево исповедање / Јерусалимски сабор (1672) — Питање III. Православни исповедни извор; енглески превод Џ. Н. В. Б. Робертсона, 1899; историјско прихватање треба посебно узети у обзир↩ Назад на место у тексту