На садржај

Канон и Библија

Канон: Да ли је непогрешивој Библији потребна непогрешива Црква?

Божја реч добија свој ауторитет од Бога. Како препознајемо њене књиге важно је, али засебно питање.

CHRISTOlogisch · 5 минута читања · Стање извора: 16.11.2026.

У овом чланку
  1. Аргумент о канону у свом најснажнијем облику
  2. Три питања која се морају раздвојити
  3. Чврсто језгро и мање јасне границе
  4. Самопотврђивање је више од пуке тврдње о себи
  5. Јеврејима или Товит: питање остаје конкретно
  6. Исто мерило за црквену непогрешивост
  7. Пресудно питање саговорнику
  8. Извори и поткрепљења

Аргумент о канону у свом најснажнијем облику

Приговор гласи: Библија не садржи богонадахнут потпуни списак својих књига. Зато протестант мора да користи ванбиблијско предање да би саставио своју Библију. Ако је то предање погрешиво, и његов канон остаје несигуран. Непогрешиву Библију може поуздано да препозна само непогрешива Црква.

Прва реченица именује стварни спознајни проблем. Међутим, из ње не следи закључак о одређеној непогрешивој црквеној служби. Између постојања сигурне истине и непогрешивости сваког људског пута спознаје не постоји нужна веза. Погрешив човек може да препозна истините исказе, а да тиме не постане непогрешив у свим својим судовима. Иначе нико не би могао ни да препозна која је Црква непогрешива пре него што би сам већ постао непогрешив.

Три питања која се морају раздвојити

Шта књигу чини Божјом речју? Њена надахнутост од Бога. Чиме се препознаје? Божјим самосведочењем у његовој речи, деловањем његовог Духа и пратећим сведочанствима о њеном апостолском пореклу и црквеном прихватању. Када се списак обавезујуће утврђује? То је питање црквене историје. Књига већ одавно може бити Божја реч и деловати као таква пре него што је неки каснији скуп наведе на списку.

Ово разликовање спречава две грешке. Црква не производи надахнутост уназад. Али ни њен рад на предању није безначајан. Примање је нешто друго од стварања. Мајкл Кругер у свом раду о канону истиче управо разлику између ауторитета књига и њиховог историјског признавања. [1]

Чврсто језгро и мање јасне границе

Овде се заступа модел који допушта различиту сигурност препознавања, без измишљања различитих степена божанске надахнутости. Ако је књига надахнута, она није само седамдесет одсто Божја реч. Ипак, наше знање о томе може бити боље или слабије утемељено. Особина књиге и сигурност нашег суда различите су ствари.

Доктринарно полазиште чини чврсто новозаветно језгро, посебно јасни поучни искази. Приповедни текстови припадају њему и морају да се тумаче као приповедни текстови. Томе се придружују Стари завет потврђен Новим заветом, општепредати јеврејски корпус Писма и, на крају, мање јасно препознатљиве граничне области око апокрифних историјских књига и додатака. Овај поредак описује односе спознаје и тумачења, а не степеновану надахнутост.

Практична последица је суштинска: несигуран гранични текст не сме да обори чврсто утемељено учење, нити сам да носи тежину нове, далекосежне верске обавезе. Историјски спис може да се чита са коришћу, а да му се без даљег не да овлашћење да изнова одреди јеванђеље. Исто тако, непогодна књига признатог канона не сме произвољно да се потисне на руб зато што ју је тешко протумачити.

Самопотврђивање је више од пуке тврдње о себи

Полазиште је Божје истинито говорење. Оно свој коначни ауторитет не добија од вишег људског суда. Када би друго мерило коначно одлучивало о томе да ли је Бог веродостојан, то мерило би било врховни ауторитет. Ипак, то не значи да сваки спис постаје истинит већ сопственом претензијом. Међусобно противречне тврдње о откривењу морају да се испитају по садржају, претпоставкама и односу према већ препознатој речи.

Зато самопотврђивање није дозвола за осећај: „Ова књига ме дотиче, дакле надахнута је.“ Дух не води независно од садржаја речи ка произвољним приватним списковима. Апостолско порекло, сагласност са целином откривења и широко рано признавање имају сведочанствену вредност. Они се не постављају као виши суд над Богом, већ се разумеју као међусобно повезани показатељи идентитета његове речи.

Вестминстерско исповедање сходно томе разликује сведочанство Цркве и особине Писма од коначне извесности кроз Духа. Из тога не треба изводити ни омаловажавање истраживања ни тврдњу да сваки искрен читалац може без историјског знања ни из чега да реконструише списак канона. [2]

Јеврејима или Товит: питање остаје конкретно

Противник с правом може да пита зашто се баш једна спорна књига прихвата, а друга оставља по страни. Одговор тада мора да се бави конкретном књигом: раним сведочанствима, апостолским контекстом, унутарбиблијским везама, употребом и историјом прихватања. Није свака књига свуда призната истовремено. Посланица Јеврејима не постаје безначајна ни зато што је њено ауторство предмет расправе. Обрнуто, духовно упечатљив садржај сам по себи није довољан доказ апостолског порекла.

Модел, дакле, не тврди да постоји непрекинут историјски доказни ланац који сваку појединост пружа са истом сигурношћу. Он оспорава да свака несигурност на рубу разара целину откривења. Ко потпуну сигурност о свакој граничној књизи поставља као услов сваке теолошке спознаје, мора да објасни како су хришћани пре каснијих свеобухватних спискова уопште могли обавезујуће да верују и поучавају.

Исто мерило за црквену непогрешивост

Католички саговорник препознаје своју Цркву посредством текстова, историјских сведочанстава и тумачења. Мора да препозна који су сабори легитимни, које се дефиниције сматрају непогрешивим и како их треба разумети. Касније позивање на непогрешиву инстанцу не укида овај почетни спознајни задатак. То није побијање сваке замисливе црквене непогрешивости, али јесте побијање наводног једноставног излаза из сваке људске погрешивости.

И православни гласови познају чврсто средиште и мање оштро омеђене старозаветне рубове. Православни свештеник Џон Вајтфорд објашњава управо то разликовање. Његов модел предања није овде заступани модел Писма; ипак, његово објашњење показује да различит степен поузданости сазнања сам по себи не мора да значи крај обавезујућег учења. [3]

Пресудно питање саговорнику

Зашто би погрешив човек могао поуздано да препозна истинску непогрешиву Цркву, а начелно не би могао поуздано да препозна Писмо о коме та Црква сведочи? Ко овде поставља различите захтеве, мора да образложи разлику. Тврдња о непогрешивом учитељству не сме да се унесе као бесплатна претпоставка у аргумент који тек треба да докаже управо то учитељство.

Извори и поткрепљења

Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.

  1. Мајкл Џ. Кругер: Да ли је предање једини начин да знамо које су књиге у канону? — Разматрање односа канона и предања. Протестантски секундарни извор о препознавању канона↩ Назад на место у тексту
  2. Вестминстерско исповедање — 1,4–5. Реформацијски исповедни извор; текст на сајту Orthodox Presbyterian Church↩ Назад на место у тексту
  3. Џон Вајтфорд: Православни канон — Увод и закључак о сигурности у погледу појединих књига. Православни апологетски прилог једног свештеника; није дефиниција целе Цркве↩ Назад на место у тексту
Сви извори и напомене о начину рада

Немачки оригинал