На садржај

Канон и Библија

Канон и апокрифи: О чему рана Црква заиста сведочи

Ни непрекидна рана једногласност ни католичка Библија измишљена тек 1546. не издржавају проверу извора. Стварна историја пружа више увида.

CHRISTOlogisch · 6 минута читања · Стање извора: 16.11.2026.

У овом чланку
  1. Којим тврдњама не треба водити расправу
  2. Атанасије: снажан, али непријатно прецизан сведок
  3. Јероним и Августин нису једноставно на истој страни
  4. Шта доказује грчки библијски рукопис
  5. Шта је Тридент одлучио — и шта из тога не следи
  6. Зашто једноставно не преузети „јеврејски канон“?
  7. И новозаветна рубна питања била су стварно спорна
  8. Поштена историјска оцена
  9. Извори и поткрепљења

Којим тврдњама не треба водити расправу

„Црква је на Никејском сабору одабрала Библију“ популарна је прича за коју сачуване одлуке сабора из 325. не пружају такву одлуку о канону. Подједнако је обмањујућа протестантска тврдња да је Рим девтероканонске књиге открио тек 1546. или их тада први пут уопште третирао као Писмо. Оне су се много раније читале у хришћанским заједницама, а значајни аутори су их користили као Писмо. Питање није да ли је било ране употребе, него који јој је ранг сваки пут припадао и да ли је о томе постојала сагласност.

И тврдња „Лутер је избацио седам књига из Библије“ замагљује више поступака: сумња у каноничност, издвајање у посебан одељак, превођење, штампање и потпуно уклањање различите су ствари. Ко износи оптужбу, мора да наведе конкретно издање и конкретну промену. Конфесионални наслов није замена за историју књиге.

Атанасије: снажан, али непријатно прецизан сведок

У 39. Васкршњој посланици из 367. Атанасије наводи 27 књига данашњег Новог завета. Али његов списак Старог завета не одговара једноставно ни данашњем протестантском ни данашњем римокатоличком списку: Варуха и Посланицу повезује са Јеремијом; Јестира се налази међу књигама препорученим за читање, а не међу онима које убраја у канонске. Премудрост, Сирах, Јудита и Товит такође припадају посебној категорији за читање. [1]

Овај налаз побија тврдњу о свуда истоветном раном списку. Али Атанасија не чини савременим протестантом. Ко га наводи као сведока новозаветног канона, а прећуткује његову другачију старозаветну класификацију, поступа селективно. Снага аргумента лежи у доказаном разликовању, а не у измишљеној потпуној сагласности.

Јероним и Августин нису једноставно на истој страни

Јероним се у предговору Самуиловим књигама и Књигама о царевима оријентише према јеврејском корпусу. У предговору Соломоновим књигама разликује црквено поучно читање од списа којима треба утемељивати црквено учење. Његов преводилачки рад и поједине друге изјаве треба читати заједно с тим; само укључивање књиге у опсежан библијски корпус не уклања ово изричито формулисано разликовање. [2]

Августин, насупрот томе, у De doctrina christiana II,8 наводи шири старозаветни корпус и приликом признавања књига узима у обзир црквено прихватање. Његово сведочанство треба озбиљно узети у католичкој аргументацији. Оно истовремено доказује да историјски спор не може да се реши једним јединим црквеним оцем. [3]

Протестантски закључак не гласи: сваки рани отац мислио је као ми. Он гласи: опште позивање на одувек свуда недвосмислен консензус прећуткује стварне разлике међу угледним хришћанским сведоцима. Ко из каснијег консензуса жели да изведе непрекинути идентитет свих ранијих судова, мора да објасни те разлике.

Шта доказује грчки библијски рукопис

„Апостоли су користили Септуагинту“ не решава питање канона једном речју. Септуагинта означава грчко предање са сложеном историјом текста, а не аутоматски један једини, свуда исто укоричен примерак са утврђеним потпуним садржајем. Употреба грчког превода одређене књиге најпре доказује употребу тог текста. Она не даје без даљег исти канонски статус сваком другом тексту који се касније налази у истом рукопису.

Исто тако, пука књижевна алузија још не показује надахнутост. Нови завет може да преузме ванбиблијске формулације, а да не канонизује целокупно дело из којег потичу. Обрнуто, одсуство изричитог новозаветног цитата није довољан разлог за одбацивање старозаветне књиге. Пресудно је заједничко деловање признавања, порекла и целине откривења, а не механичко пребројавање.

Шта је Тридент одлучио — и шта из тога не следи

Тридентски сабор је 8. априла 1546. обавезујуће изнео списак и изричито укључио спорне књиге и прихваћене делове књига. Документ полаже право на чување предате истине, а не на измишљање нове надахнутости. [4]

Каснија обавезујућа одлука може да реши постојеће спорно питање унутар заједнице. Али самим тим она није доказ да су ранији хришћански сведоци увек заступали исти списак. Нити доказује сопствену непогрешивост само тиме што осуђује супротне судове. Овде историјско питање мора да се раздвоји од питања црквеног овлашћења.

Зашто једноставно не преузети „јеврејски канон“?

Јеврејски корпус предања значајно је сведочанство о старозаветним списима које Исус и апостоли претпостављају као Божју реч. Ипак, протестант не треба да тврди да су рабинске одлуке после почетка хришћанства непогрешив суд над хришћанском вером. Позивање на јеврејско предање аргумент је из сведочанства, а не преношење коначног духовног ауторитета. И представа о једном јеврејском сабору који је сва питања коначно решио одједном захтева више доказа од популарног позивања на „Јамнију“.

За практично обликовање учења важи: нејасна гранична питања не смеју да постану полуга за преиначавање јасних исказа новозаветног јеванђеља. Ко, на пример, из 2. Макавејске 12 жели да изведе потпун систем чистилишта, мора поред питања канона да покаже и да се управо тај систем налази у тексту. Само признавање књиге још не одговара на питање њеног тумачења.

И новозаветна рубна питања била су стварно спорна

Јевсевије у својој Црквеној историји разликује признате списе од оних који су били спорни, али многима познати. Међу последње убраја Јаковљеву, Јудину, Другу Петрову, као и Другу и Трећу Јованову посланицу. Откривењу приступа с изричитом резервом. Његове категорије су прецизније од једноставног супротстављања „свуда канонско“ и „свуда одбачено“. [5]

Кирило Јерусалимски у својој четвртој катихези наводи списак књига посредован Црквом. Он обухвата Варуха уз Јеремију; Јованово откривење недостаје у његовом новозаветном набрајању. Исти учитељ претходно захтева да се и његова сопствена поука проверава према Писму. То је важна повезаност: црквено посредовање и обавеза учења сагласног с Писмом појављују се заједно. Кирило тиме не учи једноставно ни наш данашњи протестантски канон ни све касније протестантске исказе о ауторитету. [6]

Ова сведочанства не смеју се користити против чврстог заједничког скупа књига. Она, напротив, показују зашто историјски суд о признавању треба разликовати од божанског својства књиге. Надахнута књига због привремених сумњи не постаје мање надахнута; људска могућност препознавања ипак може бити различита. Обрнуто, висок положај црквеног оца није довољан да свако његово повлачење границе учини непогрешивим. Ко тврди да је постојао рани универзални консензус, мора објаснити наведена одступања. Ко из тога закључује да је свако поуздано препознавање канона немогуће, такође иде даље него што извори допуштају.

Поштена историјска оцена

Рана Црква сведочи о веома чврстом заједничком корпусу и стварним граничним споровима. Католички апологети смеју да наводе своје ране сведоке; протестантски апологети не смеју да допусте да се другачији сведоци уклоне дефиницијом. Суштинско питање гласи: тврдимо ли овде рану употребу, регионално признавање, широко прихватање или универзални непогрешиви консензус? Ова четири исказа нису заменљива.

Извори и поткрепљења

Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.

  1. Атанасије, 39. Васкршња посланица (367) — §§4–7. Патристички примарни извор у енглеском преводу; §§4–7↩ Назад на место у тексту
  2. Јероним: Предговори Вулгати — Предговори Самуиловим књигама/Књигама о царевима и Соломоновим књигама. Патристички примарни извори; предговори Самуиловим књигама/Књигама о царевима и Соломоновим књигама↩ Назад на место у тексту
  3. Августин, О хришћанском учењу, књига II — II,8,12–13. Патристички примарни извор у енглеском преводу↩ Назад на место у тексту
  4. Тридентски сабор, заседање IV (1546) — Четврто заседање, Декрет о канонским списима. Декрет о канонским списима; енглески превод на сајту Papal Encyclicals↩ Назад на место у тексту
  5. Јевсевије, Црквена историја III,25 — III,25,1–7. Примарни текст у енглеском преводу; III,25 разликује признате, спорне и одбачене списе. Извештај о рецепцији, а не степеновање божанског надахнућа.↩ Назад на место у тексту
  6. Кирило Јерусалимски, Катихеза IV — IV,17; IV,33–36. Примарни текст у енглеском преводу; IV,17 о провери према Писму, IV,33–36 о црквено преданом списку књига. Варух је укључен, Јованово откривење недостаје.↩ Назад на место у тексту
Сви извори и напомене о начину рада

Немачки оригинал