Шта католички захтев заправо обухвата
Први ватикански сабор учи више од Петровог првенства части: он полаже право на примат јурисдикције који је установио Христос, на његово трајање у римским епископима и на свеобухватну управну власт. Библијски аргумент зато мора да се мери тим потпуним захтевом, а не само општим Петровим значајем. [1]
Матеј 16,13–19: не уклањати Петра аргументима
Исус одговара на Симоново исповедање игром речи Петар и стена. Егзегетски је непотребно све ставити на популарну тврдњу да petros нужно значи мали каменчић, а petra сасвим другу огромну стену. Игру речи и лично обраћање треба озбиљно схватити. Протестантско тумачење може да призна да Петар као апостол који исповеда веру добија посебну темељну улогу.
Питање је онда: шта је тиме тачно доказано? Из личног Петровог овлашћења још не следи ни наследна служба, ни њено искључиво седиште у Риму, ни тачан облик власти дефинисан 1870. Ти прелази захтевају сопствене разлоге. Ко од „Петар је стена“ жели већ да стигне до „дакле, свака догма римског наследника под одређеним условима је непогрешива“, прескочио је више доказних корака.
Кључеви, свезивање и разрешивање
Кључеви су озбиљна слика ауторитета. Зато често позивање на Исаију 22 и царског управитеља не треба једноставно одбацити. Типолошка веза може да осветли представу овлашћене службе. Међутим, сама по себи не доказује све појединости каснијег уређења служби.
Матеј 18,18 говори о свезивању и разрешивању у контексту заједнице ученика и црквене дисциплине. Јован 20,21–23 упућује налог у контексту опраштања грехова ученицима. Петар је, дакле, истакнут, али апостолска власт није приказана као његова искључива приватна својина. Тумачење Матеја 16 мора да обухвати и ове друге текстове.
Лука 22,31–32: обећање са конкретним поводом
Исус се моли за Симона и налаже му да после свог обраћења утврђује своју браћу. Непосредни контекст је његов предстојећи пад. Обећање је утешно управо зато што Христос поново подиже ученика који је посрнуо. Из њега се не може једноставно извести тврдња да је свака меродавна доктринарна одлука каснијих римских носилаца службе непогрешива.
Католички саговорник може да претпостави службени значај који превазилази непосредни повод. Тада мора да образложи то проширење. Сам стих не помиње ни Рим, ни низ наследника, ни услове суда ex cathedra. Такав развој тиме још није побијен; али није ни доказан.
Јован 21: пастирска служба није неограничена дозвола
Троструки налог да напаса Христове овце припада Петровом обнављању после одрицања. Он утемељује стварну пастирску службу. И другим вођама заједнице наложено је да напасају стадо (Дап 20,28; 1 Пт 5,1–4). Сам Петар тамо говори као састарешина и упућује на Христа као врховног Пастира.
Из тога не следи да Петар није имао никакво првенство. Али следи да библијски пастирски текстови описују службену одговорност под Христом. Додатна претензија на непосредну универзалну управну власт над сваким хришћанином не може да се изведе само из глагола „напасати“.
Дела апостолска 15: ни папски декрет ни кратак антикатолички доказ
Петар држи значајан говор. Павле и Варнава извештавају. Јаков тумачи пророчко Писмо и формулише суд. Одлука се преноси у име апостола и старешина заједно са заједницом. Одељак показује заједничко апостолско саветовање и одлуку која је изричито повезана са Божјим деловањем и Писмом.
„Јаков говори последњи, дакле он је био прави папа“ било би једнако површно као „Петар говори, дакле реч је о декрету ex cathedra“. Догађај мора да се разуме у сопственим категоријама. Он не пружа једноставан модел каснијег апсолутног самосталног одлучивања.
Галатима 2: прецизно значење једне грешке
Павле се супротставља Петру због понашања које не одговара истини јеванђеља (Гал 2,11–14). То побија представу опште личне безгрешности. Само по себи не побија уже дефинисану католичку непогрешивост ex cathedra, јер текст не описује такав учитељски чин. Поуздан аргумент тачно каже шта пример погађа, а шта не.
Пресудно питање остаје: где Нови завет показује преношење потпуне власти на коју се полаже право на искључиво римски низ наследника? Посебан Петров положај може да се призна без прихватања недоказаног остатка система у пакету.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Први ватикански сабор, Pastor aeternus (1870) — Pastor aeternus, поглавља 1–3. Догматска конституција о Христовој Цркви; поглавља 1–4↩ Назад на место у тексту