На садржај

Папство

Рим, Григорије и Хонорије: Рана Црква као мерило папства

Рани значај Рима је неспоран. Историјски треба испитати да ли је тај значај већ одговарао касније дефинисаним папским овлашћењима.

CHRISTOlogisch · 4 минута читања · Стање извора: 16.11.2026.

У овом чланку
  1. Разликовати част, утицај и јурисдикцију
  2. Иринеј: узети у обзир најснажније римско читање
  3. Никеја 325: регионални поредак
  4. Халкидон 451: ранг царског града
  5. Григорије Велики: није погодан аргумент у једној реченици
  6. Хонорије: стварно осуђен римски епископ
  7. Шта захтева поштена историјска аргументација
  8. Извори и поткрепљења

Разликовати част, утицај и јурисдикцију

Угледна заједница може да саветује, посредује и опомиње са великим ауторитетом, а да зато нема у сваком каснијем смислу непосредну судску власт над свим заједницама. Обрнуто, било би погрешно умањивати рани утицај Рима. Прва Климентова посланица и Иринеј значајна су сведочанства. Прецизније питање гласи: коју врсту и обим ауторитета они доказују?

Иринеј: узети у обзир најснажније римско читање

Иринеј нарочито истиче римску заједницу и повезује је са Петром и Павлом. Чувени израз сачуван на латинском о њеној potior principalitas различито се тумачи. Чак и ако се допусти превод у смислу надмоћног ауторитета, који је снажан за Рим, још треба показати да се тиме мисли на целокупно касније учење о универзалној јурисдикцији и папској непогрешивости. [1]

Признавање снажног раног ауторитета Рима није слом протестантске апологетике. Оно прецизира њен предмет. Историјски значај не сме тихом променом значења појмова да се претвори у потпуну догму коју тек треба доказати.

Никеја 325: регионални поредак

Канон 6 потврђује старе надлежности Александрије и поредећи упућује на римски обичај; и Антиохија и друге цркве треба да задрже своје повластице. Текст сведочи о израслом црквеном поретку са више средишта. Он сам не садржи развијено учење о непосредној универзалној јурисдикцији римског епископа. [2]

Католик може да узврати да регионално уређење не мора да оспорава примат изнад њега. То је логички могуће. Зато канон није издвојен математички противдоказ сваком облику римског примата. Ипак, он јесте ограничен историјски налаз који не сме да се представља као изричита дефиниција каснијег система.

Халкидон 451: ранг царског града

Канон 28 образлаже повластице Рима његовим рангом царског града и даје Цариграду као Новом Риму одговарајуће привилегије, са рангом после Старог Рима. Ова аргументација барем захтева објашњење у односу на тврдњу о свуда саморазумљиво признатом посебном римском праву, изведеном само од Петра. [3]

Католички одговор упућује на римско противљење канону. Лав га образлаже, између осталог, очувањем старијих црквених повластица. [4] Али управо тај спор показује да тадашњи црквени учесници нису једноставно претпостављали свуда истоветно схватање. Противљење не може истовремено да се користи као потврда римске претензије, а да се другачије образложење саборског канона уклони из историје.

Григорије Велики: није погодан аргумент у једној реченици

Григорије у писму цару Маврикију крајње оштро осуђује претензију универзалног свештеника. Његов контекст тиче се спорне титуле и уздизања изнад других носилаца службе. Притом ту претензију описује и као претензију једног јединог свештеника. [5]

Зато је омиљени закључак „Григорије је сваког папу назвао антихристом“ историјски непрецизан. Григорије је сам био римски епископ и не сме без даљег да се претвори у противника сваког римског првенства. Треба испитати католичко разликовање универзалне управне власти и обезвређивања свих осталих епископа. Ипак је упадљиво колико оштро Григорије напада схватање које другим епископима одузима њихов сопствени ранг.

Одржива употреба текста састоји се у захтеву за прецизним појмовима: коју претензију Григорије одбацује? Коју претензију заступа каснија догма? Које сличности и разлике стварно постоје? Историјски цитат не добија снагу тиме што његов првобитни противник нестане.

Хонорије: стварно осуђен римски епископ

Трећи цариградски сабор испитао је Хоноријева писма Сергију и одбацио их. На тринаестом заседању Хонорије је изричито укључен у осуду зато што је подржао оспорено учење. Извор не може да се сведе на пуко савремено протестантско подметање. [6]

Али и овде треба разликовати: католичка дефиниција из 1870. не каже да ниједан папа никада не може да погреши. Строг противдоказ тој дефиницији морао би да покаже да оспорени случај испуњава све меродавне услове. То не може да се реши само именом Хонорије.

Ипак, историјски налаз озбиљно погађа поједностављене тврдње да је Рим у свакој доктринарној изјави увек био неоспорена последња инстанца. Сабор је испитао римског епископа према апостолском и саборском учењу. Ко овај догађај укључује у свој модел, мора да објасни како то чини без мењања значења ранијих и каснијих исказа према потреби.

Шта захтева поштена историјска аргументација

Касније прецизирана догма није лажна само зато што раније није била формулисана истим стручним речима. Али што је снажнија њена тврдња да је одувек била недвосмислена вера целе Цркве, утолико мање супротни или другачији налази смеју једноставно да се одложе као безначајни.

Циљано питање гласи: који рани извори доказују не само римско првенство већ управо спорно овлашћење? Историјска блискост Риму и потпуна сагласност са каснијим папством различите су тврдње. Поуздана расправа инсистира на тој разлици.

Извори и поткрепљења

Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.

  1. Иринеј, Против јереси III,3 — III,3,2–3. Патристички примарни извор у енглеском преводу↩ Назад на место у тексту
  2. Први никејски сабор (325) — Канон 6. Саборски извор; енглески превод на сајту New Advent↩ Назад на место у тексту
  3. Халкидонски сабор (451), канони — Канон 28. Саборски извор; енглески превод на сајту Early Church Texts↩ Назад на место у тексту
  4. Лав Велики, писмо 104 цару Маркијану — Писмо 104, одељак III. Римско противљење проширењу права Цариграда; посебно одељак III.↩ Назад на место у тексту
  5. Григорије Велики, писмо цару Маврикију — Registrum VII,33. Registrum VII,33 у повезаном енглеском издању↩ Назад на место у тексту
  6. Трећи цариградски сабор (680–681) — Заседање XIII; допунски заседање XVI. Саборски акти у енглеском преводу; посебно заседања XIII и XVI↩ Назад на место у тексту
Сви извори и напомене о начину рада

Немачки оригинал