Каснија реч још није каснија истина
Протестант не може да одбаци сваки постапостолски стручни језик напоменом да дотична реч не стоји у Библији. И тачан сажетак може да користи нове појмове. Пресудно је да ли његов садржај следи из откривења. То важи, на пример, за прецизно разликовање личности и суштине у учењу о Тројству.
Исто тако, пуко позивање на учење о Тројству не доказује оправданост сваког каснијег развоја. За сваку појединачну тврдњу мора да се покаже које апостолске исказе развија и како из њих произлази. Један оправдан пример не допушта неограничен закључак о свим другим случајевима.
Њуменова стварна тврдња
Џон Хенри Њумен изричито разликује здрав развој и изопачење. У 5. поглављу свог огледа наводи седам обележја, међу њима очување типа, континуитет начела, логичку последицу и дејство које чува претходно. Он, дакле, не каже једноставно да је свако успешно касније учење исправно. [1]
Управо то разликовање отвара протестантско питање: према којим разумљивим критеријумима се одлучује у конкретном случају? Ако сваки нови исказ накнадно може да се опише као органски раст, разликовање губи снагу испитивања. Мерило начелно мора да може да доведе и до негативног исхода.
Три врсте каснијих исказа
Прецизирање чини већ постојећи садржај јаснијим. Нужан закључак произлази из откривених исказа, чак и када тачна реченица раније није била изговорена. Додатна тврдња додаје садржај који није ни изричито дат ни нужно изведен. Ова трећа врста може бити историјски разумљива или побожно намеравана, а да зато нема божанску обавезност.
Категорије морају да се разликују на стварном аргументу. Из „Марија је мајка оваплоћеног Сина“ не следи пуком логиком свака додатна тврдња о њеном зачећу или крају живота. Из „Петар има посебан задатак“ без додатних премиса не следи сваки каснији исказ о јурисдикцији и непогрешивости римског епископа.
Најснажнији католички приговор
Црква није пуки архив. Дух је води у дубље разумевање једног поклада вере. Нико не мора већ у првом веку да нађе сваку каснију расправу у разрађеном облику. То је оправдано као указивање на историјско разумевање. И протестанти уче и у расправама прецизније формулишу.
Али отворено питање је наводна гаранција. То што Црква треба да расте не доказује да је свака њена обавезујућа каснија одлука непогрешива. Јован 16,13 стоји најпре у контексту апостолског овлашћења. Како из тога следи конкретна постапостолска институција са тачно одређеном непогрешивошћу, мора посебно да се покаже. Позивање на развој не сме прећутно да претпостави још спорни ауторитет.
Не тврдити противречност без доказа
Каснији исказ не противречи ранијем само зато што је подробнији или користи друге речи. Стварна противречност захтева да се исти предмет под истим условима истовремено потврђује и пориче. Морају се узети у обзир различити примаоци, области важења и значења.
Обрнуто, реч „развој“ не уклања стварну противречност. Ако је учење најпре изричито искључено, а касније под истим условима обавезујуће потврђено, потребно је садржинско објашњење. Органски раст може да развије исту веру; не може само биљном метафором да помири међусобно искључиве исказе.
Историјска провера издржљивости
Рано непознавање, изричито противљење и неуједначено предање имају различиту тежину. Само ћутање слабије је од позитивно изреченог супротног става. Али аргумент из ћутања добија тежину када наводно средишње, свуда обавезујуће учење недостаје управо у контекстима у којима би се очекивало. То очекивање мора да се објасни, а не само тврди.
Протестанти морају исто мерило да примене на сопствена исповедања. Каснија протестантска формулација не постаје апостолска само зато што је усмерена против Рима. Мерило остаје Божја реч. Слобода исправљања није мана начела Писма, него једна од његових нужних последица.
Питање саговорнику
Које откривене премисе чине управо то касније учење обавезујућим? И који замислив историјски или садржински налаз би показао да је реч о изопачењу? Без озбиљног одговора „развој учења“ постаје заштитна формула против сваког испитивања.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Џон Хенри Њумен: Оглед о развоју хришћанског учења — Оглед о развоју хришћанског учења, поглавље 5, увод и седам одељака. Поглавље 5: Обележја истинског развоја и разликовање од изопачења↩ Назад на место у тексту