Прецизно формулисати тезу
Sola Scriptura значи: Свето писмо је једина непогрешива норма, обавезујућа за целу Цркву, којом се мере учење вере и начин живота. Латинско sola искључује додатне непогрешиве норме. Оно не искључује добре учитеље, историјска сазнања, речнике, исповедања вере нити црквене одлуке. Отварање коментара не побија Sola Scriptura, као што ни судија не побија закон тиме што користи правни коментар.
Класично реформатско Вестминстерско исповедање разликује ауторитет Писма, корисно сведочанство Цркве и просветљење Духом. Оно не захтева ни да свако учење стоји у Библији као готова реченица: ваљани закључци из библијских исказа припадају тумачењу. Овај методолошки увид не обавезује на прихватање свих реформатских доктринарних одлука. [1]
Мајкл Кругер у разговору са Шоном Мекдауелом објашњава исту основну разлику: врховни ауторитет не значи једини користан ауторитет. Разговор нуди разумљив увод; аргументе који следе треба појединачно проверити у библијским и црквеним изворним текстовима. [2]
Најснажнији супротни став
Добро обавештен католик не тврди да је тек Црква дала Богу његов ауторитет. Други ватикански сабор исповеда надахнутост Писма и проглашава учитељство служитељем речи. Истовремено повезује Писмо, предање и аутентично тумачење учитељства тако да се извесност о откривењу не стиче само из Писма. Спор се зато тиче доказивог овлашћења тог учитељства и додатног обавезујућег предања. [3]
Православни често полазе другим путем: Писмо се налази унутар једног живог апостолског предања. Православни увод OCA у њему даје Библији прво место, али такође разликује свето предање од пуких људских обичаја и стварних погрешних развоја. Управо ово неопходно разликовање поставља питање провере: по чему поуздано препознајемо шта припада божанском предању? [4]
Шта 2. Тимотеју 3,14–17 заиста доказује
Павле упућује Тимотеја на света Писма, која га упућују ка спасењу вером у Христа. Пошто је Писмо од Бога надахнуто, погодно је за поучавање, разобличавање, исправљање и васпитавање. Његов циљ је Божји човек опремљен за свако добро дело. Домет је значајан: Писмо не треба да пружи само почетни верски подстицај чији би пресудан садржај касније морала да допуни друга инстанца.
Католички приговор заслужује прави одговор: из корисности неког средства не следи аутоматски његова искључивост. Вода је неопходна за живот; из тога не следи да нам није потребна храна. Ни израз „за свако добро дело“ сам по себи није изричит списак свих легитимних ауторитета. Зато не треба тврдити да овај стих, узет издвојено, садржи потпун доказ целокупног протестантског начела Писма.
Његова доказна снага лежи у контексту: од Бога надахнуто Писмо има свеобухватну улогу у опремању за учење. Друга места показују како се процењују верски ауторитети. Исус одбацује предања када потискују Божју заповест (Мк 7,6–13). Веријци и апостолску проповед испитују на основу Писма (Дап 17,11). Павле чак и апостолске или анђеоске проповеднике везује за већ примљено јеванђеље (Гал 1,8–9). Реч није власништво институције која сме накнадно да преиначи њен садржај.
Исто тако, 2. Тимотеју 3 не доказује да је меродаван само Стари завет. Тимотеј је од детињства познавао старозаветна Писма; то је непосредно наведено полазиште. Али исказ о богонадахнутом Писму по својој природи важи и за друге списе чим су препознати као Писмо. Чињеница да апостолски текстови полажу право на тај ранг припада посебном питању канона; 2. Петрова 3,15–16 за то је важно унутарбиблијско сведочанство.
И апостолска усмена реч била је Божја реч
Апостоли су учили усмено и писмено. Оба начина била су обавезујућа за њихове слушаоце (2 Сол 2,15). Зато Sola Scriptura не сме да се представља као тврдња да је Бог у свако доба говорио искључиво кроз књиге. Садашње питање је уже: где се, после темељног апостолског доба, налази поуздано препознатљиво, општеобавезујуће апостолско откривење?
Ко поред тога тврди да постоји непогрешив скуп предања, мора да покаже његов садржај, порекло и обавезност. Постојање усмене апостолске речи не доказује било које касније учење. Ни постојање црквеног учитељства још не доказује његову непогрешивост. Из овлашћења за поучавање првенствено следи одговорност, а не гаранција заштите од заблуде у свакој обавезујућој доктринарној одлуци. И лажни учитељи могу да се појаве унутар црквених структура (Дап 20,28–31).
„Где у Библији пише Sola Scriptura?“
Учење не мора да стоји у Библији под својим каснијим стручним називом. И „Тројство“ је сажет назив. Пресудно је да ли садржај следи из библијских исказа. Ипак, ово поређење не допушта пречицу: ко тврди да је нешто закључак, мора да покаже кораке до њега. Божја реч има врховни ауторитет; Писмо је Божја реч; зато су људски учитељи после апостола везани за њега. За другу непогрешиву норму потребно је посебно божанско овлашћење. Оно се не сме само претпоставити када је управо његово постојање спорно.
То је обавеза и за протестанте. Сопствени пастор, сопствено исповедање вере и сопствено тумачење Библије нису истоветни са Писмом. Ко на оправдану егзегетску критику одговара само именом свог омиљеног учитеља, у пракси је напустио начело Писма. Sola Scriptura не ослобађа од темељног мишљења; оно забрањује да се људски закључци заштите од испитивања позивањем на недодирљив ауторитет службе.
Морални судови без изричитог појединачног стиха
Озбиљан приговор гласи: Библија не садржи изричито формулисан појединачни исказ за свако данашње морално питање. Могу ли онда протестанти недвосмислено осудити тешку неправду или им је за то ипак потребан други непогрешиви учитељски ауторитет? Општа позивања на љубав заиста нису довољна ако њихова конкретна примена остаје нејасна.
Sola Scriptura, међутим, не захтева исцрпан списак свих поступака. И ваљани закључци из откривених исказа припадају учењу. Вестминстерско исповедање изричито наводи нужне закључке и разликује их од људских додатака. Његово признавање разумне примене не значи да тиме свако уверљиво мишљење добија ранг откривења. [5]
Пример је злостављање деце: Римљанима 13,8–10 обавезује на љубав према ближњем и искључује наношење штете ближњем. Ко искоришћава дететову потребу за заштитом ради сопственог задовољења, нарушава његову добробит уместо да је тражи. Из тога следи забрана, а да савремени стручни израз не мора стајати у библијском тексту. Примена захтева тачан опис радње; чињеничне премисе и њихови докази морају бити јасно изложени. Библијска норма, њено тумачење и процена конкретног случаја различити су кораци.
Зато код спорних граничних случајева остаје неопходна пажљива провера. То што људи при томе могу погрешити не чини ваљане закључке немогућим и још не доказује додатну непогрешиву инстанцу. И њено наводно овлашћење тек би требало образложити. Узвратно питање гласи: која премиса или који закључак је погрешан у конкретном аргументу? Пуко указивање да ниједан стих дословно не именује случај не одговара на то питање.
Приговор о несложним тумачима
Различита тумачења доказују да су људи погрешиви. Она не доказују ни да текст нема одређено значење, ни да је неки одређени тумач непогрешив. Иначе би свако неслагање око саборских текстова захтевало нову непогрешиву инстанцу. И препознавање наводно непогрешивог учитељства и разумевање његових исказа врше људи који могу да погреше.
Тиме протестантске поделе нису оправдане. Лажно учење, сујета и непотребна раздвајања морају да се исправе. Мерило за то је истина јеванђеља. Институционална збијеност може да учврсти заблуду; не чини је истинитом. И обрнуто, организациона разноврсност не чини истинито учење лажним.
Циљано питање саговорнику
Које конкретно учење, за које Бог јемчи, морам да прихватим поред Писма — и који проверљив доказ показује да је управо то учење апостолско? Ко одговори само непогрешивошћу своје Цркве, поновио је спорну тврдњу. Још је није образложио.
Исход: Црква је позвана да слуша, чува и објављује реч. Она не сме да заузме место речи. Овај захтев подједнако оштро погађа протестантску самовољу као и римске или православне захтеве за непогрешивошћу.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Вестминстерско исповедање — Поглавље 1, посебно §§4–7 и 10. Реформацијски исповедни извор; текст на сајту Orthodox Presbyterian Church↩ Назад на место у тексту
- Мајкл Џ. Кругер / Шон Мекдауел: Аргументација за Sola Scriptura коју вероватно нисте чули — Око 0:14–6:30; аутоматски енглески транскрипт. Јавни разговор; одабрани одломци из аутоматски направљеног енглеског транскрипта. Доказивање у чланцима ослања се на појединачно наведене текстове.↩ Назад на место у тексту
- Други ватикански сабор, Dei Verbum (1965) — §§9–11. Званична догматска конституција о божанском откривењу↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Предање — Одељци о људским предањима и првом месту Библије. Православни катихетски приказ сопственог учења↩ Назад на место у тексту
- Вестминстерско исповедање — Поглавље 1, §6. Реформацијски исповедни извор; текст на сајту Orthodox Presbyterian Church↩ Назад на место у тексту