Најснажније образложење
Католички или православни хришћанин може да каже: и живе хришћане молимо да се моле за нас. Преминули су живи код Христа и заједништво Цркве не завршава се смрћу. Зашто би њихова молитва Богу била недопуштена? Светитељи се притом не схватају као независни богови. Католички катихизис изричито повезује њихово заступање са Христом. [1]
Овај одговор погађа слаб протестантски приговор: из јединог Христовог посредништва не следи забрана сваког молитвеног заступања. Управо 1. Тимотеју 2 захтева молитве за друге људе пре него што наведе једног Посредника. Зато стварна разлика лежи између заступничке молитве уопште и религијског призивања преминулих.
Четири различите тврдње
Прво: искупљени после смрти живе код Христа. Друго: занима их Божје деловање и могу да се моле. Треће: могу да опазе молбе многих људи које су им упућене. Четврто: Бог је хришћанима допустио или заповедио да на тај начин призивају те преминуле. Прва два исказа још не доказују последња два.
Бог би могао светитељима да пренесе знање о одређеним земаљским збивањима. Зато протестант не треба да тврди да би свако слушање молбе нужно претпостављало њихово сопствено свезнање. Прецизније питање гласи: где нам је то посредовање обећано за дотичну молитвену праксу? Могућност божанског деловања није истоветна са његовим откривеним установљењем.
Откривење 5 и 8
Откривење 5,8 описује чаше са тамјаном које су повезане са молитвама светих. Откривење 8,3–4 показује анђела и молитве које се уздижу пред Бога. Ове слике сведоче о небеском значају земаљске молитве. Не кажу изричито да су они који се моле претходно призивали старешине или анђела.
Осим тога, идентитет двадесет четворице старешина је споран. Чак и ако се разумеју као прослављени људи, пресудна разлика остаје: приносити молитве пред Бога и бити призиван као њихов прималац различите су радње. Слика небеског пута молитава још није упутство коме хришћани треба да се моле.
Товит и 2. Макавејска
Товит 12,12 описује Рафаилово приношење молитава. 2. Макавејска 15,12–16 у виђењу описује заступање преминулих Оније и Јеремије. Чак и ако се за потребе аргумента овим књигама призна највиши статус Писма, мора да се испита њихов стварни садржај. Дотичне сцене показују небеско заступање; не описују општи налог хришћанима да призивају преминуле.
То није избегавање питања канона. Оно раздваја два питања која се често мешају: да ли је текст канонски? И да ли наводна пракса уопште следи из текста? Према овде заступаном моделу канона, спорни гранични текстови, уз то, не смеју да утемеље далекосежно ново учење против чвршћег апостолског језгра.
Позитиван апостолски пут
Исус учи своје ученике да се моле Оцу (Мт 6,9). Обећава приступ Оцу у своје име (Јн 16,23–27). Посланица Јеврејима позива на слободан приступ кроз великог Првосвештеника (Јев 4,14–16; 10,19–22). Стефан призива Господа Исуса (Дап 7,59). Ови путеви су изричито посведочени.
Зато аргумент не гласи само: „Не налазим неку произвољну реченицу о овој пракси.“ Он гласи: апостолско упутство утврђује позитиван молитвени пут, док предложено проширење захтева додатне исказе о опажању, овлашћењу и религијском призивању. Ко тиме везује савест, мора бити у стању да поткрепи те споне.
Предање и побожност не доказују све
Рана сведочанства о поштовању, спомену мртвих или молбама морају појединачно да се датирају и разликују према својим формулацијама. Почасни спомен није призивање. Стварно рано призивање важно је историјско сведочанство, али није већ доказ његовог апостолског установљења. Старост и истина нису синоними.
Аугзбуршко исповедање потврђује почасно сећање на светитеље и подражавање њихове вере, али одбацује њихово призивање због недостатка библијског упутства. То је конкретна позитивна алтернатива: узори се цене, док молитва остаје упућена обећаном примаоцу. [2]
Поликарпово мучеништво: Поштовање још није призивање
Конкретан рани текст чини то разликовање опипљивим. У Мучеништву Поликарповом 17 заједница одбацује сумњу да би могла напустити Христа и уместо њега поштовати убијеног епископа. Христос се обожава као Божји Син; мученици се воле као његови ученици и подражаваоци. Поглавље 18 истовремено извештава о пажљивом чувању његових костију и годишњем заједничком сећању на његово мучеништво. То сећање треба да подсећа на сведоке који су довршили свој пут и припрема друге за верно следовање Христу. [3]
Обе стране сведочанства припадају аргументацији. Ко тврди да рана Црква није познавала никакво посебно поштовање мученика или њихових посмртних остатака, овим извештајем бива исправљен. Ко из тога већ изводи призивање преминулог Поликарпа, иде даље од онога што та поглавља описују. Годишња прослава сећања и молба упућена мученику различити су поступци.
Ни ћутање тих поглавља не доказује да тада нигде није било призивања преминулих. Поуздан резултат је ужи: ово конкретно рано сведочанство поткрепљује почасно сећање и јасно разликовање Христа и његових сведока. Само по себи не даје апостолско установљење призивања светитеља. Католички или православни одговор може упутити на друга сведочанства; њихов текст, старост и наводна обавезност тада се морају засебно проверити.
Питање саговорнику
Који текст показује не само да се светитељ на небу моли, већ да хришћани на земљи због тога треба или смеју да га призивају? Ако ово разликовање остане без одговора, пресудан апологетски корак још није учињен.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Катихизис: Заједништво светих — Бр. 956–957. Званични приказ католичког учења, посебно бр. 956–958↩ Назад на место у тексту
- Аугзбуршко исповедање (1530) — Члан XXI. Лутерански исповедни извор; енглеско издање на сајту Book of Concord↩ Назад на место у тексту
- Мучеништво Поликарпово — Поглавља 17–18. Ранохришћански извештај о мученику; енглески превод Робертса и Доналдсона, Ante-Nicene Fathers I (1885). Поглавља 17–18 разликују обожавање Христа, љубав према мученицима и почасно сећање на њиховом гробу.↩ Назад на место у тексту