На садржај

Православна теологија

Filioque: Чега се спор о Светом Духу заиста тиче

„И од Сина“ тиче се вечних односа у Богу. Језичке разлике, библијски искази и питање црквеног овлашћења морају да се испитају одвојено.

CHRISTOlogisch · 4 минута читања · Стање извора: 16.11.2026.

У овом чланку
  1. Три питања уместо једне пароле
  2. Чврст библијски корпус
  3. Зашто речи нису истозначне
  4. Протестантска одговорност
  5. Најснажнији православни приговор
  6. Питање саговорнику
  7. Извори и поткрепљења

Три питања уместо једне пароле

Латинско Filioque значи „и од Сина“. У западном Символу вере означава исхођење Светог Духа од Оца и Сина. Спор се тиче, прво, намераваног теолошког садржаја, друго, превођења између грчког и латинског стручног језика и, треће, овлашћења да се допуни предати текст исповедања. Одговор на једно од тих питања не решава аутоматски остала.

Православни приговор једностраној измени текста, дакле, може бити историјски озбиљан, а да тиме не побије сваки западни исказ о односу Духа према Сину. Обрнуто, библијски однос између Сина и Духа не доказује универзалну власт папе да мења саборски текст.

Чврст библијски корпус

Јован 15,26 помиње Духа који исходи од Оца и истовремено Исусово слање тог Духа од Оца. Јован 16,13–15 описује да ће Дух узимати од онога што припада Христу; све што Отац има припада Сину. Галатима 4,6 говори о Духу Сина, Римљанима 8,9 о Духу Божјем и Духу Христовом. Однос према Сину, дакле, никако није каснији изум без библијског ослонца.

Ипак, тачан закључак треба пажљиво извести. Слање Духа у историју и његово вечно лично порекло могу да се разликују. Ко са слања непосредно закључује о целокупном вечном односу порекла, мора да образложи тај прелаз. Исто тако, „од Оца“ у Јовану 15,26 не садржи изричито реч „само“.

Зашто речи нису истозначне

Заједничка православно-католичка консултација из 2003. објашњава да се грчко ekporeusis у теолошкој употреби уже односи на порекло од Оца, док латинско processio има шире значење. Истовремено утврђује да спор није пука преводилачка грешка. Остају суштинска питања о вечном пореклу Духа. Документ је текст дијалога, а не нова дефиниција целе Цркве. [1]

Зато поштена расправа најпре мора да разјасни шта говорник подразумева под „исходити“. Да ли се тврди други извор независан од Оца? Или вечни однос Духа према Сину унутар једне божанске стварности, при чему и Син све прима од Оца? Противник не сме да се побија значењем које изричито одбацује.

Протестантска одговорност

Многе протестантске цркве преузеле су западни облик исповедања. Не треба да га бране само зато што им је познат. Позитиван задатак јесте да се стварни однос Духа према Оцу и Сину објасни из Писма, без увођења два независна узрока или подређености Духа.

Заједничко божанство Оца, Сина и Духа чврсто је утврђено. Ниједан није створење, део Бога или пука улога. Али то што се тринитарне личности разликују не захтева да свака каснија школа своје тачно метафизичко објашњење представља као непосредно доказано једним библијским стихом. Протестантско мерило овде мора да важи и против сопствене навике.

Најснажнији православни приговор

Ако је Отац извор унутар Тројства, учешће Сина у исхођењу Духа могло би да укине ту особеност или да Духа доведе у зависан однос према двема другим личностима. Овај приговор захтева појмовно прецизан одговор. Није довољно указати на једнако божанство док питање порекла остаје неразјашњено.

Западна одбрана мора да покаже како однос према Сину чува јединственост очинског извора. Православна критика, са своје стране, мора да објасни зашто би се библијски искази о Духу Сина и његовом примању од Христа односили искључиво на временско слање, или који вечни однос допуштају. Обема странама прецизно разликовање помаже више од непосредне оптужбе да је друга изгубила свако учење о Тројству.

Питање саговорнику

Која се прецизна тврдња оспорава: други независни извор, вечни однос Духа према Сину или овлашћење за измену исповедања? Тек са тим разјашњењем може се видети који је аргумент стварно релевантан. Једна реч не сме да прикрије три различита спорна питања.

Извори и поткрепљења

Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.

  1. Filioque: Питање које дели Цркву? (2003) — Одељак III a, посебно стр. 14–16 према нумерацији PDF-а. Заједничка изјава северноамеричке православно-католичке консултације од 25. октобра 2003; текст теолошког дијалога, а не универзална догматска дефиниција.↩ Назад на место у тексту
Сви извори и напомене о начину рада

Немачки оригинал