Да ли је тајна само заштита од оповргавања?

1. Тајна има одређен садржај

„Не знамо све“ није истозначно са „не тврдимо ништа одређено“. Учење о Тројици искључује три бога, створеног Сина и пуке улоге једног јединог лица. Тиме има проверљиве садржинске границе. Стварна противречност не постаје истинита тиме што се изговори са страхопоштовањем.

Тајна лежи у неисцрпно схваћеном начину божанског постојања. Не лежи у томе да Отац и Син наводно истовремено треба да буду исто и неисто лице.

То мерило важи и према другим погледима на свет: Стварна противречност недопустива је тамо као и овде. Истовремено на пуку тврђену противречност тамо као и овде сме се одговорити образложеним разликовањем. Хришћанска извесност не даје право да се за сопствени приказ захтевају друга правила закључивања.

2. Мишљење не почиње у простору без претпоставки

Свака провера претпоставља истину, образложиве закључке и однос између нашег сазнања и стварности. Ми хришћани разумемо те услове у светлу Бога који ствара свет, познаје га и истинито се објављује. Колошанима 2,3 смештају ризнице мудрости и знања у Христа.

Зато пресупозиционални приступ пита и приговор о његовим сопственим основама: Зашто би његова мерила требало да буду способна за истину и обавезујућа? Bosserman развија то питање следећи Van Tilа.^[1] Ради се о образложењу саме провере, а не забрани мишљења.

3. Јединство и различитост у Богу нису непријатељи

Сазнању су потребне разлучиве ствари и поуздане повезаности. У потпуно неразликованој стварности не би било ничега за разликовање; у потпуно неповезаном мноштву ничега што би се образложено повезало. У троједином Богу јединство и стварна лична различитост изворно су заједно дати. Poythress објашњава створењске подударности те повезаности.^[2]

То, међутим, није издвојен рачун који из речи „мноштво“ изводи тачно три лица. Број три и идентитет Оца, Сина и Духа сазнајемо из Божје објаве. И Тома упозорава против покушаја доказивања лица недовољним природним доказима.^[3]

Тиме је одређен и домет аргумента о јединству и мноштву: Може показати зашто наше уређено сазнање има темељ у троједином Богу. Али саме речи „јединство“ и „мноштво“ не дају ни број три ни имена Отац, Син и Дух. Исто тако тиме још нису све алтернативе појединачно оповргнуте. Њихове конкретне претпоставке морају се проверити. Пресупозиционално мишљење значи обављати тај посао под Божјом објавом; не значи заменити недостајући закључак упућивањем на претпоставке.

4. Извесност се не сме мешати са потпуним објашњењем

Наше полазиште је Божје самосведочење, а не неутрални суд над њим. Управо зато његову истину не смемо бранити непрецизним закључцима. Објашњавамо појмове, проверавамо контексте и доказујемо конкретне додатне претпоставке приговора.

Тврдња „То претпоставља Бога“ не замењује тај посао. Именује његов последњи темељ. Произвољна догма тиме не постаје равноправна: Морала би сама показати да тачно преноси Божју објаву и да заиста носи захтеване услове сазнања.