Приговор
Ко је рођен, прима своје постојање од другога. Али Бог мора бити сам из себе. Ако је Син рођен од Оца, изгледа да је зависан, а тиме није Бог у пуном смислу.
1. Хришћанско учење не тврди настанак
„Вечно рађање“ у класичном учењу не означава радњу којом настаје најпре непостојећи Син. Не постоји Божје стање пре Сина. Јован 1,1 већ претпоставља Реч у почетку; Јован 17,5 и 17,24 сведоче његову славу пре света и Очеву љубав према њему.
Зато реч „вечно“ није пуко продужавање створењског процеса рођења у бесконачну прошлост. Она искључује управо прелаз из непостојања у постојање. Тома изричито разликује лични однос порекла и временски почетак.[1]
2. Божанска суштина се не производи нити дели
Према никејском исповедању Син је рођен, не створен. Отац не производи друго божанство, не одваја комад своје суштине и не дарује туђем примаоцу вишу природу. Отац и Син не поседују две међусобно зависне божанске егзистенције.
Реформатски говор о самопостојању Сина овде изоштрава важно разликовање: У погледу своје божанске суштине Син је истински Бог сам из себе; у погледу свог лица он је вечно Син Оца. Reymond објашњава то разликовање на основу Калвина и упозорава на формулације које Сина чине узрокованим богом.[2]
3. Појединачне библијске речи не смеју носити цело објашњење
Monogenēs означава јединственог Сина и сама по себи још не доказује потпуно разрађену теорију вечног рађања. Исто тако Псалам 2,7 треба читати у контексту царског постављања и његове новозаветне примене; стих не датира настанак божанског лица.
Јован 5,26 је значајнији: Као што Отац има живот у себи, дао је Сину да има живот у себи. Класично тумачење у томе види вечно саопштавање једног божанског живота. Други тројични тумачи, међу њима Reymond, јаче односе давање на месијанску власт оваплоћеног Сина у контексту суда и васкрсавања. То питање тумачења не сме се представљати као већ одлучено једном једином речју.[2]
4. Одлучујућа граница је јасна
Објашњење по коме Син тек прима своје божанство, постоји мање нужно или поседује нижу природу неспојиво је са његовим пуним богопостојањем. Управо ту представу класично учење о вечном рађању искључује, а не учи.
Ознака утврђује: Син се вечно разликује од Оца и вечно је његов Син; није накнадно Очево дело. Лични однос не значи исту зависност као зависност створења од свога Створитеља. Ко обоје изједначи, већ је ставио створењски модел настанка у појам који жели да оповргне.
5. Извор без тока и нужност без принуде
„Рађање“ овде не означава ни временски производни процес ни преношење Божје суштине између две посуде. Мисли се на вечни однос порекла: Син је од Оца, а да никада није постојао тренутак када га није било. Зато Тома разликује извор од кретања којим обично упознајемо створењски настанак. Однос остаје исказан, док се промена и временски след искључују.[3]
Син се такође не производи слободним избором међу могућим створењима. Тома разликује Божје слободно стварање од рађања које одговара његовој природи. Притом „није произведен избором“ не значи „против воље Оца“.[3] Божја слобода не захтева могућност да буде другачији од Бога. Исто тако његова вечна љубав не захтева претходно стање без љубави из којег би се тек ослободио. То објашњава зашто нужно синовство није невољна производња; не даје временски механизам иза Божјег вечног живота.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 42, a. 2: једнака вечност и разлика између извора и временског почетка.
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithОдељак „The Father’s Eternal Generation of the Son“, стр. 324–330, посебно приказ Калвина. Reymondова критика традиционалних објашњења означена је као унутартројична расправа.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 41, a. 1, одговор 2, и a. 2: поредак порекла без кретања; природа, воља и вечно рађање.