Приговор
Ако се Тројица већ претпоставља пре провере текстова, изгледа да је резултат утврђен. Зар се онда сваки противдоказ не може преиначити и свака тешкоћа прогласити тајном?
1. Ниједно мишљење не почиње без мерила
Ко захтева образложење већ претпоставља да истина важи, да закључци могу обавезивати и да наши појмови нешто дају да се позна. Зато спор није између претпоставки и одсуства претпоставки. Тиче се питања које последње мерило оправдава наше мишљење. Исповедамо истинитог Бога као извор стварности и сазнања; не дајемо му његов ауторитет тек независним судом.[1]
2. Божји ауторитет није наша непогрешивост
Из „Божја реч не греши“ никако не следи „моје објашњење овог стиха не греши“. Ко меша обоје, ставља своје тумачење на место објаве. Управо ауторитет Писма обавезује да тачно читамо текст, контекст и ток аргументације. Омиљени превод може бити погрешан; наводни доказ може почивати на касном читању.
Прочишћавање таквих аргумената није одступање од Писма. То је послушност његовом стварном тексту. На пример, не морамо бранити Comma Johanneum да бисмо исповедали Оца, Сина и Духа.
3. Врховно мерило није празан кружни закључак
„Тројица је тачна јер је Тројица тачна“ не објашњава ништа. Хришћанско образложење, насупрот томе, развија шта Писмо казује о Богу, који закључци из тога настају и на којим местима супарничка тумачења не успевају на тексту. То што Божја истинитост притом остаје темељна не чини те појединачне кораке аргументације сувишним.
Аргумент против Тројице уз то се може иманентно проверити: Следи ли његов закључак заиста из његових сопствених премиса? Значи ли, на пример, „Исус је човек“ заиста „Исус је искључиво човек“? Та недостајућа премиса може се прецизно именовати без претварања да судимо из простора без Бога.
4. Тајна није противречност
Тајна означава стварност коју Бог објављује и коју не схватамо исцрпно. Не допушта да се иста реченица у истом смислу истовремено потврђује и пориче. Исто тако реч не замењује објашњење конкретног текста. Тома упозорава на наводне доказе који стварно не поткрепљују.[2]
Зато пресупозиционална извесност захтева већу пажњу: Пошто је Бог истинит, не смемо искривити ни Писмо ни логику ради брзог одговора.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Vern S. Poythress, Making Sense of the WorldСтр. 10–12: Божја перспектива и зависност људског сазнања.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 32, a. 1: недовољни докази нису одбрана вере.