Много модела – произвољно учење?

1. Различита питања захтевају различите одговоре

„Шта Писмо учи?“ и „Како се то учење може философски потпуно описати?“ различита су питања. Јован разликује Логоса од Бога и истовремено га назива Богом; супротставља га целокупном насталом. Те тврдње не губе садржај тиме што хришћани расправљају како објаснити лично разликовање унутар једног божанства. Објава је мерило за моделе, а не њихов резултат.

2. Заједничко језгро има проверљиве обрисе

Отац, Син и Дух нису три дела Бога, нису маске које наступају једна после друге и нису три међусобно независна бога. Син није Отац; није ни створење. Такве реченице искључују одређена тумачења. Зато теорија по којој би само Отац заиста био Бог не би била даље равноправно објашњење истог тројичног исповедања.

Управо искључења показују да је језгро учења више од неодређеног осећања. Ко другачије тумачи текст, мора показати како његово тумачење поткрепљује и остале тврдње. Алтернативно објашњење појединих стихова још није алтернативно објашњење целокупног налаза.

Садржај је, уз то, позитиван: Отац воли Сина пре света; Син поседује славу код њега (Јован 17,5.24); Дух познаје Божје дубине и обзнањује нам их (1. Коринћанима 2,10–12). Такве тврдње одређују стварне односе и божанско деловање. Зато учење није ни празна формула ни зависно од једног јединог философског модела објашњења.

3. Не погађа сваки спор свако образложење

Код Римљанима 9,5 расправља се о подели реченице. Код Јована 20,28, насупрот томе, изричито стоји да Тома одговара Исусу. Сумња у прво место не прелази аутоматски у друго. Исто тако спор о исхођењу Духа не тиче се већ питања да ли је Син створен.

Зато аргументација мора навести који закључак почива на ком налазу. Поуздано учење не постаје поузданије тиме што се са њим бране слаби појединачни аргументи. Тома изричито упозорава против постављања недовољних доказа као темеља вере.^[1]

4. Извесност није потпуно објашњење

Можемо истинито сазнати да је Бог вечан без мерења његове вечности као предмета. Сходно томе можемо познати лично разликовање без исцрпног репродуковања Божјег самосазнања. Та граница не допушта противречности; напротив, разликује истинито сазнање од свеобухватног сазнања.

Приговор би морао доказати противречност у библијском садржају учења. Пуко постојање супарничких модела најпре показује да се људска објашњења морају проверити. Не укида Божје самосведочење.

5. Различити аутори нису различита учења о Богу

Павле, Јован и Посланица Јеврејима развијају своје тврдње у различитим контекстима. Зато прво читамо ток мисли сваког аутора. Међутим, различита питања и нагласци још нису противречност. За то би аутор морао у истом погледу порицати оно што други тврди. Сам недостатак тврдње у посланици није такво порицање.

Конкретно поређење, напротив, показује слагање: Павле све односи на Христово посредовање у стварању (1. Коринћанима 8,6); Јован не искључује ништа настало из настанка кроз Реч (1,3); Јеврејима 1,2.10 говоре о Сину као посреднику стварања и трајном Створитељу. Изрази остају различити, али њихов заједнички садржај је одређен. Канонски заједнички поглед значи слушати те тврдње заједно. Ко тврди неспојиве христологије, мора доказати стварну супротну тврдњу; сама књижевна разноликост то не постиже.