Шта значе суштина, лице и Бог

1. Сам Јован разликује тврдње

Јован 1,1 каже да је Реч била код Бога и да је Реч била Бог. Прва тврдња разликује Реч од онога код кога је. Друга приписује Речи богопостојање. Јован не раздваја најпре два лица да би их у следећој половини реченице поново учинио једним лицем. Разликује њихов однос и истовремено исповеда божанство Речи.^[1]

То није накнадни трик догматике. Догматици је разликовање потребно управо зато што текст казује обоје. „Код Бога“ овде одговара на друго питање од „беше Бог“: Код кога је била Реч? И шта је Реч по својој суштини?

2. Суштина не означава материјал

Под „суштином“ мислимо шта Бог јесте: његово нестворено, вечно, неподељено богопостојање. Не ради се о материји од које се састоје три лица нити четвртој стварности над њима. Исто тако божанство није врста под коју потпада више божанских примерака. Отац, Син и Дух не поседују сваки сопствену порцију исте материје.

„Лице“, насупрот томе, означава стварно различитог Оца, Сина или Духа. Отац није Син; Син није Дух. Та разликовања су вечна и припадају Божјем сопственом животу. Не настају тек када се Бог показује људима.

„Природа“ овде такође означава једно богопостојање. „Ипостас“ у развијеном тројичном стручном језику именује конкретно лице; „супсистенција“ наглашава његово стварно постојање, за разлику од пуког својства или појаве. „Релација“ означава однос, на пример очинство према Сину. Тај однос разликује лица без дељења божанства. Код „супстанце“ потребна је посебна пажња: Реч може означавати суштину или конкретно постојеће. Већ Тома објашњава ту вишезначност. Зато се исти превод не сме некритички уносити у сваки историјски текст.^[3]

3. Иста суштина не значи заменљива лица

Може се истинито рећи: Син је свезнајући; Отац је свезнајући. Не може се рећи: Син је Отац. Свезнање припада божанској суштини. Очинство означава посебан однос према Сину. Зато Тома објашњава да имена лица и ознаке суштине исказују различито без именовања два саставна дела у Богу.^[2]

Корисно кратко разликовање „Шта?“ и „Ко?“ треба да постигне управо то. Оно није потпун опис Божјег унутрашњег живота. Али спречава да тврдњу „Син је Бог“ неприметно претворимо у „Син је Отац“.

4. Контекст одређује употребу

У Јовану 17,1–3 „Бог“ означава Оца коме се обраћа. У Јовану 20,28 Тома се обраћа Исусу као свом Богу. Исти јеванђелиста преноси обоје. Тумачење које из сваке употребе „Бог“ аутоматски прави „искључиво Отац и никада Син“ већ ставља свој закључак у речник.

Зато не мењамо значење речи по потреби. Откривамо да ли реченица означава лице или исказује његово богопостојање. Тек са том јасноћом логички приговор се уопште може испитати. Ко од почетка „Бога“ дефинише као „једно једино божанско лице“, већ је искључио Тројицу пре него што је изнео аргумент против ње.