Приговор
Три лица су обично три самостална бића са сопственом свешћу и вољом. Ако код Бога треба да буде другачије, зар „лице“ онда не губи свој стварни смисао?
1. Приговор претвара људско својство у закон
Три човека су три међусобно одвојена жива бића. Свако има своје ограничено знање, своју снагу и свој животни чин. Из тога, међутим, не следи да свако замисливо лично разликовање мора бити устројено управо тако. Закључак преноси својство створених људи на нествореног Бога.
Писмо иде у супротном смеру: Човек је Божји лик. Бог није увећани човек. Божју личност разумемо из његове речи и подређујемо своја поређења тој речи.
2. Син делује лично, али никада независно
Јован 5,19 за то је посебно поучан. Исус најпре каже да Син не може ништа чинити сам од себе. Ко овде прекине, чује само зависност. Али реченица иде даље: Шта Отац чини, то Син чини на исти начин. Ради се о свим Очевим делима, а не појединим задацима које би слабији помоћник смео преузети.
Контекст то развија на васкрсавању мртвих и части која припада Сину (Јован 5,21–23). Син није други Бог који делује независно. Али није ни оруђе изван божанског деловања. Јединство деловања и његово лично разликовање од Оца стоје у истом току мисли.
3. Различитости није потребан недостатак
Отац не зна мање од Сина; Син не поседује додатну божанску моћ која би Оцу недостајала. Оно што их разликује није више или мање божанства. Отац је Отац Сина, Син Син Оца. Ти односи нису заменљиви. Образлажу стварну различитост без поделе Божјег бића.[1]
Зато не говоримо ни о три међусобно изолована божанска центра воље који би се морали договорити о заједничком плану. У класичном учењу о Тројици божанска воља припада једној божанској суштини. Лица нису супарнички носиоци моћи. Исусова људска воља тиче се другог питања: оваплоћења Сина.[2]
4. Лице није улога
Алтернатива не гласи: или три самостална бога или три маске једног јединог ја. Јован 17,24 описује Очеву љубав према Сину пре постања света. Тај однос старији је од сваке историјске улоге објављивања. Јован 14,16 поврх тога разликује Сина, Оца и долазећег Утешитеља.
Зато Тома назива божанско лице „супсистирајућом релацијом“: стварним личним односом који није прилепљен као додатно својство за претходно безличног Бога.[1] Стручни појам може се једноставно сажети овако: Отац није најпре Бог и затим постаје Отац. Он је вечно Бог као Отац вечног Сина. Учење тиме чува и личног саговорника и Божју неподељену стварност.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 28, a. 2–3; q. 29, a. 4: стварни однос и лично разликовање.
- Réginald Garrigou-Lagrange, The Trinity and God the CreatorПогл. II, стр. 128–129: једно божанско сазнање, једна воља и једно постојање; разликовање релација.