Приговор
Ако је свако лице Бог, а поред тога и Тројица Бог, изгледа да постоје четири божанска бића. Ако, насупрот томе, тек њих троје заједно чине Бога, свако лице је само део Бога.
1. Алтернатива почива на погрешној представи „суштине“
Божанска суштина није додатна ствар иза Оца, Сина и Духа. Ко је замишља као четвртог носиоца свести или деловања, начинио је од тврдње о суштини даље лице. Исто тако „Тројица“ није властито име четвртог делатника. Израз означава једног Бога као Оца, Сина и Духа.
С друге стране, божанство није укупна количина којој свако лице доприноси уделом. Колошанима 2,9 говоре о свој пуноћи божанства у Христу. Тврдња не допушта Сина који би сам по себи био само једну трећину божански.
2. Делови допуњују недостатак; божанска лица то не чине
Саставни део не поседује потпуност састављене целине. Допуњује друге делове и они допуњују њега. Управо тај однос се пориче за божанска лица. Син не добија додатну свемоћ када се дода Отац; Дух не попуњава празнину у божанском знању.
Лично разликовање не додаје божанској суштини савршенство које би недостајало лицу. Оно се тиче незаменљивог очинства, синовства и бића Духа. Зато пуно божанство може припадати сваком лицу без сабирања три порције.[1]
3. Састављеност би уништила Божју изворност
Биће које се састоји од саставних делова зависи од тога да су ти делови заједно. Његово јединство захтевало би објашњење. Класично учење о божанској једноставности оспорава управо ту зависност: Бога не чини Богом нешто још основније.[2]
То разматрање не замењује библијску објаву лица. Оно, напротив, штити од тумачења објављене тројичности по обрасцу удружења, организма или троделног предмета. Такве слике могу илустровати заједничку пажњу, али не могу одсликати Божје биће.
4. Не мора се бирати између четвртог и трећина
Две понуђене могућности потпуне су само ако би свако стварно разликовање морало бити одвајање или дељење. Управо то оспорава тројична тврдња: Отац и Син разликују се релационо без одвојених божанских егзистенција или непотпуних делова.
Зато Тома формулише да суштина није одвојена од лица и да се у њима не умножава.[1] Учење остаје захтевно; али оно није тврдња о четвртом богу или три делимична бога. Ко га примора на један од та два описа, већ је уклонио његово одлучујуће разликовање.
5. Групна свест била би додатна тврдња
Екипа није играч у истом смислу у коме су њени чланови играчи. Сходно томе „заједница је Бог“ још не би објаснило како је свако лице потпуно Бог. Ако се три самостална божанска бића тек повежу у заједницу, мноштво бића остаје; ако заједница поврх тога добије сопствено ја, заиста настаје четврти лични носилац.
Класично учење не претпоставља ниједно. Божанство није ни име удружења ни укупна свест настала из три делимичне свести. Отац, Син и Дух не поседују сваки по трећину божанског сазнања. Једно сазнање припада им неподељено; није додатни субјекат поред њих. Тиме је одређен групни модел искључен. Како стварно лично разликовање и то једно сазнање припадају заједно мора објаснити учење о лицима; пука групна аналогија то не постиже.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 39, a. 1–3: суштина и лица; без заједничке супстанце одвојене од Оца и Сина.
- James E. Dolezal, God without PartsПогл. 2: састављеност и зависност; приказ томистичких разликовања.