Зашто три божанска лица нису три бога?

1. „Иста природа“ може значити двоје

Код три човека „иста природа“ означава заједничку врсту: Сви су људи. Али њихово конкретно постојање остаје одвојено. Свако има свој сопствени ограничени ум, своју вољу и своје постојање. Човештво једног није бројчано исти конкретни живот као човештво другог.

Класично учење о Тројици изричито казује више од такве истоврсности. Отац, Син и Дух не деле само исту дефиницију божанскости. Они су у једном неподељеном божанском постојању. Тома разрађује ту разлику: Људска природа умножава се у људским индивидуама; божанска суштина се не умножава лицима.^[1]

2. Писмо не описује божанску радну заједницу

Јован 5,19 не каже само да Син ништа не може чинити сам од себе. Реченица наставља: Шта Отац чини, исто чини и Син. У стиху 21 Син даје живот коме хоће; стих 23 захтева исту част за Сина и Оца. То јединство је свеобухватније од сарадње два ограничена делатника.

Јован 10,28–30 описује исто несавладиво чување оваца у Исусовој руци и у Очевој руци и образлаже га њиховим јединством. Јован 14,10–11 допуњује узајамно пребивање. Текстови не дају нацрт божанског постојања, али противрече слици божанских појединаца који постоје један поред другог.

Зато се овај одговор не може пренети на сваки пантеон. Ако три божанства поседују три сопствена чина живота, области моћи или међусобно независна божанска бића, остају три бога – чак и при нужној хармонији. Накнадно назвати их „лицима једног Бога“ у томе ништа не мења. Тројична тврдња полаже право на саму једну неподељену божанску стварност; мора се мерити тим снажнијим захтевом.

3. Личне разлике нису додатна божанства

Отац није Син јер су очинство и синовство стварни, незаменљиви односи. Разлика није у томе што Отац поседује више моћи или друго божанско знање. Исто тако Дух није трећа порција божанске стварности.

Зато класично учење исповеда једно божанско сазнање и хтење. Три међусобно независне свезнајућности или три супарничка божанска центра одлучивања управо би поново разложили јединство. Људски модел „три лица = три одвојена бића“ не сме се прећутно уздићи у дефиницију сваке могуће личности.^[2]

4. Поређење претпоставља оно што треба да докаже

Пример људи доказује тритеизам само ако се Бог може умножавати потпуно као створене природе. Али тиме би већ био третиран као члан врсте уместо као један нестворени извор свих врста.

Не добијамо Божје постојање екстраполацијом људских појединаца. Примамо његово самооткривење и сходно томе разликујемо: стварна лица, а не одвојена божанска бића. Јединство је притом једнако неопходан садржај објаве као разликовање. Ко избрише једну страну, не поједностављује учење, већ мења његов предмет.