Приговор
Ако је Отац Бог и Син је Бог, Отац би морао бити истоветан са Сином. Ако су обојица истоветни са истим Богом, не могу бити два различита лица. Изгледа да то нужно следи из транзитивности идентитета.
1. Логичко правило је исправно
Ако је A у сваком погледу бројчано истоветно са B и C такође са B, онда су A и C истоветни. Учењу о Тројици није потребан изузетак од тог правила. Одговор који једноставно тврди да код Бога не важи логика уништио би сваку одређену тврдњу о Богу: И „Бог је веран“ тада би могло бити спојиво са „Бог није веран“.
Тачка коју треба испитати је превођење теолошких реченица у знакове једнакости. Не означава свако немачко „ist“ бројчани идентитет. „Павле је човек“ казује нешто о његовој природи; „Павле је аутор ове посланице“, насупрот томе, утврђује његов идентитет под одређеним описом.[1]
2. Јован 1,1 приморава на разликовање значења
Реч је била код Бога и Реч је била Бог. Први део реченице разликује Реч од онога код кога је. Други не повлачи то разликовање, већ казује шта Реч јесте по својој суштини. Када би се оба појављивања аутоматски превела као исто лично име, поцепао би се контекст реченице.
„Син је Бог“ зато не значи: Син је исто лице као Отац. Исто тако не значи само: Он је некако богосличан. Означава његово пуно божанство при стварном личном разликовању.
3. Предикација још не објашњава све
Реченица „Отац и Син поседују божанску природу“ сама би била спојива и са два бога када би се та природа, попут човештва, јављала у више одвојених примерака. Зато учењу о Тројици припада даља тврдња: Божанско биће је бројчано једно и неподељено. Отац и Син нису две инстанце врсте „Бог“.[2]
Тиме се одговара на два различита питања: Ко је различит од другога? Отац, Син и Дух. Шта је њихово божанско постојање? Не трипут божанскост, већ једна нестворена суштина. То разликовање није потпун механички модел Бога; али одређује која се тврдња заиста мора проверити на противречност.
4. Приговор не сме оповргавати друго учење
Противречност би била да је Бог једно лице и три лица у истом значењу, или једна суштина и три суштине у истом смислу. То не тврдимо. Формула, напротив, држи заједно различите тврдње Писма: једно неподељено божанство, три стварна лична односа.
Ко из тога жели да изведе формалну противречност, мора додатно образложити да свако једно божанско биће нужно може бити тачно једно лице. Та претпоставка не потиче већ из закона идентитета. Сама би била метафизичка теза о Богу – и морала би бити оправдана наспрам његовог откривења.
5. Шта Лајбниц и замењивање имена заиста дају
Лајбницово начело идентитета остаје важеће: Оно што је строго исто лице не може истовремено бити Отац и не-Отац истог Сина. Зато различито очинство доказује да Отац и Син нису исто лице. Управо то исповеда учење о Тројици. Даљи закључак о два божанска бића захтева додатну тезу: Свака лична различитост мора бити одвојена инстанца божанске природе. Та теза не следи из начела идентитета. Обрнуто, било би противречно најпре строго изједначити Оца и Сина са једним јединим индивидуумом, а затим тврдити њихову различитост. Зато одрживо објашњење мора прецизније одредити своје тврдње о суштини; реч „однос“ не замењује тај посао.
И „Бог је постао човек“ захтева тачно упућивање: Онај који је постао човек истинити је Бог, наиме Син. Реченица не тврди ни „свако божанско лице постало је човек“ ни „божанска природа постала је људска природа“. Већ Тома разликује ту конкретну употребу речи „Бог“ од апстрактног означавања суштине.[3] Зато се „Бог“ овде не може заменити са „Отац“. Испуњавање истог предиката „јесте Бог“ не чини лица заменљивим властитим именима.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Norman L. Geisler, Baker Encyclopedia of Christian ApologeticsЧланак „Trinity“: Божје јединство, разликовање лица и непротивречност. Разликовање идентитета и предикације суштине овде се изричито развија.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 39, a. 1–3: јединство суштине и разликовање лица.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 39, a. 4: конкретно име Бога може стајати за лице; суштина и лице не смеју се језички заменити.