Приговор
Ни реч „Тројица“ ни готова формула „једна суштина, три лица“ не стоји у Библији. Зар се тиме касније црквено учење не поставља изнад писане речи?
1. Писмо нас везује за свој смисао
Учење је библијско ако исказује оно што Писмо учи. За то не мора сваку реченицу саставити искључиво од појединачних библијских речи. Иначе би већ сваки превод и свака објашњавајућа проповед били недопустиви. Тома Аквински прецизно погађа ту тачку: Нови појмови могу постати потребни да би се пренети садржај вере задржао наспрам новог искривљавања. Одлучујуће је да ли чувају смисао Писма.[1]
Ни „Само тврдње са изричито библијским стручним појмовима обавезују“ није библијски став учења. Дакле, приговор сам уводи додатно правило. То правило не сме одлучивати које закључке смемо изводити из Божје речи.
2. Три тврдње не смеју се супротстављати једна другој
Прво: Постоји само један Бог (5. Мојсијева 6,4; Исаија 45,5). Друго: Отац, Син и Дух стварно су различити. У Јовану 14,16 Син моли Оца и Отац даје другог Утешитеља. Треће: Син и Дух припадају страни Бога, а не страни његових створења. Јован 1,3 укључује све настало у стваралачко дело Речи. Дела апостолска 5,3–4 означавају лаж против Духа као лаж против Бога.
Те тврдње не дају три бога. Прва реченица то забрањује. Не дају ни једно једино лице са променљивим именима. Друга реченица то забрањује. И не дају степеновање од једног истинитог Бога до два божанска помоћна бића. Против тога стоји трећа реченица. „Једна суштина, три лица“ држи три тврдње заједно.[2]
3. Тројица је већ поредак хришћанског живота
Матеј 28,19 заједно поставља Оца, Сина и Светог Духа у једну припадност крштења. Ефесцима 2,18 описују исти приступ Богу: кроз Христа, у једном Духу, Оцу. Дакле, заједница не почиње неодређеним Богом и касније допуњује сложену теорију. Крштење, искупљење и молитва од почетка су однесени на Оца, Сина и Духа.
Појединачан граматички детаљ формуле крштења притом не носи цело учење. Њена снага лежи у томе што се слаже са тврдњама о Божјем јединству, божанству Сина и личности Духа.
4. Исповедање служи објави
Хришћани не дају троједином Богу тек после неутралне провере право да буде Бог. Мислимо полазећи од његовог самооткривења. Управо зато наша објашњења морају одговарати Писму. Исповедање обавезује јер садржински тачно сажима Божју реч; Црква није ни створила Божје биће ни утврдила га гласањем.
Зато потпитање које води циљу гласи: Коју библијску тврдњу треба укинути указивањем на реч која недостаје? Одсуство касније ознаке не оповргава ниједан од тих текстова.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 29, a. 3, одговор на приговор 1: библијски смисао и каснија појмовност.
- Wayne Grudem, Библијска догматикаПогл. 14: „Бог у три лица“; посебно три тврдње које припадају заједно.