Приговор
Исус у Јовану 17,3 назива Оца „јединим истинитим Богом“ и разликује се од њега. Ако је та ознака искључива, Исус ипак не може сам бити истинити Бог.
1. Отац је једини истинити Бог
Исус се обраћа Оцу. То се не сме заобилазити накнадном заменом „тебе“ са „Тројицом“. Отац је истинити Бог; поред тог Бога нема другог истинитог Бога. Али из тога још не следи да Син мора бити небожанска стварност одвојена од тог Бога. Управо ту претпоставку приговор би најпре морао доказати.
Искључивост се усмерава против других богова. Да ли Син припада тим наводним другим боговима или једној божанској стварности, одлучује контекст Јеванђеља. Зато тројични одговор у потпуности узима озбиљно „једини“.[1]
2. Два стиха касније стоји Исусова слава пре света
У Јовану 17,5 Исус моли за славу коју је имао код Оца пре него што је свет постојао. Реченица говори о стварном поседовању у односу: Имао сам славу код тебе. Не каже само да је Бог у неком тренутку планирао да прослави човека. Јован 17,24 допуњује љубав Оца према Сину пре света.
Обе реченице припадају истој молитви као стих 3. Само људски Месија који је пре свог рођења постојао једино као мисао у Божјем плану није довољно објашњење за тај језик. Јован је лично предпостојање већ увео у 1,1–3: Реч је била код Бога и била је Бог.
3. Јован разликује лица без раздвајања божанства
Јован 20,28 даје Томи да се обрати васкрслом Исусу као свом Господу и Богу. Исус га не кори, већ говори о његовој вери. Ко Јована 17,3 чита тако да јеванђелиста начелно искључује Исуса из истинитог богопостојања, доводи Јована против његове сопствене изричите тврдње.
И Јован 5,23 одлучујући је за питање наводно нижег божанства: Сви треба да поштују Сина као што поштују Оца. У строго монотеистичком оквиру Јеванђеља Син није други предмет нижег облика богопоштовања. Његова част припада части Оца.
4. Заједничко познање само је показатељ
Јован 17,3 описује вечни живот као познање Оца и Исуса Христа кога је он послао. Син се укључује у то спасоносно богопознање. Само то још не би било потпуно учење о Тројици; али заједно са његовом славом пре света, положајем Створитеља и Томиним исповедањем произлази затворена целина.[1]
Разликовање пошиљаоца и посланика објашњава зашто Исус није Отац. Не објашњава зашто не би био Бог. Послање је однос између лица, а не аутоматско сврставање посланика као створења. Приговор меша обоје. Молитва исповеда једног истинитог Бога и истовремено открива вечно заједништво Оца и Сина.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, приговор о Јовану 17,3, стр. 683–684.
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithПогл. 8, „The Son’s Eternal Preexistence“, стр. 230–232.