Да ли је висока христологија само касни производ превода?

1. Типографија не образлаже божанство

Писање заменице великим словом може изражавати страхопоштовање. Није доказ из грчког текста. И немачки запис „HERR“ најпре објашњава преводилачку конвенцију. Зато пажљива одбрана мора показати шта реченица тврди независно од тога како је издање типографски обликује.

Одлучујући су, на пример, стварање свега, постојање пре света, обраћање као Богу и свеопште поштовање. Те тврдње не нестају када се уклоне велика слова.

То важи и за чланове и заменице. У Јовану 1,1 одлука између „Бог“, „божански“ и „један бог“ мора се објаснити из структуре реченице и контекста; лична верска увереност преводиоца не одлучује о њој.^[2] Код Духа ни немачко „er“ ни грчка реч средњег рода не смеју служити као замена за тврдње о његовом деловању. Превод може бити пристрасан. Али да ли је то на одређеном месту показује поређење са изворним текстом, а не његово слагање са учењем.

2. Павле претпоставља изванредно високу христологију

1. Коринћанима 8,6 приписују Исуса деловању кроз које све постоји. Филипљанима 2 повезују га са обличјем Бога и свеопштим поклоњењем. Те посланице припадају раним сачуваним хришћанским сведочанствима; зато висока христологија не мора бити тек из Јовановог јеванђеља пренета у наводно унитарно рано доба.^[1]

Павле притом аргументује Христом да би разјаснио конкретна питања заједнице. Тврдње не стоје на маргини као издвојена каснија поглавља учења. Одређују његово разумевање богопоштовања, смирења и хришћанског живота.

3. И молитвени језик је поучан

1. Коринћанима 16,22 чувају са „Мараната“ арамејски израз који се обично разуме као молба за долазак Господа. Расправља се о тачној подели арамејских речи. Ипак, однос према Исусу у хоризонту хришћанске наде остаје значајан.

То није потпун доказ разрађеног никејског речника у свакој раној заједници. Али показује да се окретање Исусу као Господу не може једноставно објаснити као касногрчки нови изум.

4. Различита јеванђеља не морају истоветно формулисати

Марко 2 ставља Исусово деловање опраштања у контекст питања ко може опраштати грехе осим Бога. Јован његов идентитет развија другачије и изричитије. Различит приказ није већ противречност или непрекидно измишљање.

Теза о развоју морала би објаснити зашто већ рани текстови укључују Исуса у стварање, призивање и богопоштовање. Пуко запажање да Јован користи посебно јасне формулације није довољно за то. Наше образложење почива на стварним тврдњама различитих списа, а не на преводилачкој типографији страхопоштовања.