Приговор
Разрађена формула о једној суштини и три лица настала је тек у саборским расправама. Учење које добија свој облик тек вековима после Исуса тешко да може бити његова изворна порука.
1. Каснији појмови не доказују каснији предмет
Став учења може се касније формулисати да би се раније тврдње заштитиле од нових погрешних тумачења. Зато одлучујуће историјско и егзегетско питање није: Када је скована свака стручна реч? Оно гласи: Које тврдње је требало сачувати тим речима?
Код Тројице то су Божје јединство, стварно разликовање Оца, Сина и Духа и пуно божанство Сина и Духа. Ко саборску формулу сматра изумом, мора показати да су ти садржаји настали тек са формулом. Само њихово касније сажимање није довољно.
2. Нови завет већ познаје одлучујућа поља напетости
Јован 1,1 разликује Реч од Бога и истовремено је означава као Бога. Јован 17,5 говори о Исусовој слави код Оца пре света. Матеј 28,19 повезује Оца, Сина и Духа у крштењу. 1. Коринћанима 8,6 држи се једног Бога и истовремено описује универзално Христово посредовање у стварању.
Те тврдње нису у четвртом веку учитане у новозаветне књиге. Оне чине грађу коју је касније појмовно разјашњење морало држати заједно. Зато Frame истиче колико се често тројична структура у Новом завету управо претпоставља, уместо да буде предмет посебне систематске расправе.[1]
3. Рана сведочанства не одговарају тези о изуму
Игњатије у својој Посланици Ефесцима већ изричито назива Исуса Богом и истовремено га разликује од Оца. Јустин у Првој апологији, поглавље 61, описује крштење уз помињање Оца, Исуса Христа и Светог Духа. Оба сведочанства знатно претходе Никеји.[2][3]
Тиме се не тврди да су оба аутора већ једнообразно одговорила на свако касније питање. Налаз је прецизнији: Божанско поштовање Христа и трочлани хришћански говор о Богу старији су од саборских формула. Историја развоја мора објаснити те ране чињенице уместо да их искључи из свога почетка.
4. Никеја је повукла границу унутар тумачења
Исповедање из 325 изричито одбацује тврдњу да Син једном није постојао или да припада створеном. „Једносуштан“ треба да спречи да се задрже библијске титуле узвишености, а да се под њима разуме макар и веома узвишен створени посредник.[4]
За нас сабор није извор Христовог божанства. Његово исповедање обавезује утолико уколико исправно сажима Писмо. Хришћанска извесност темељи се у Божјој објави; историја показује зашто су одређена језичка осигурања постала неопходна.
5. Зашто се 381 опширније говори о Духу
Разлика међу исповедањима је видљива: 325 стоји кратко помињање Светог Духа; исповедање из 381 опширније га означава као Господа и Животворца, именује његово исхођење од Оца и заједничко поштовање са Оцем и Сином.[4][5] Језичка разрада се, дакле, одвијала постепено. Из тога, међутим, не следи да је и њен предмет постепено измишљан.
Мерило прецизирања или промене је садржинско: Чува ли нова формулација раније сведочанство Писма или му додаје туђу тврдњу? Већ 1. Коринћанима 12,11 описују Духа као онога који по својој вољи дели дарове; Дела апостолска 5,3–4 повезују лаж против њега са лажју против Бога; Матеј 28,19 ставља га са Оцем и Сином у име крштења. Сабор не ствара те тврдње. Његова формулација осигурава њихов заједнички домет против снижавања Духа. То образложење треба проверити на текстовима, а не на пукој старости формуле.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, стр. 638–639: тројична структура Новог завета.
- Игњатије, Посланица ЕфесцимаПоздрав и погл. 18: Исус Христос као Бог.
- Јустин, Прва апологијаПогл. 61: ранохришћанско крштење.
- Никејско исповедање, 325Исповедање и завршно одбацивање створеног или временски започетог постојања Сина.
- Цариградско исповедање 381Проширена формулација о Духу: Господ, Животворац, исхођење од Оца и заједничко поштовање са Оцем и Сином. Поређење са кратким помињањем Духа у Никеји 325.