Приговор
Ако модел полази од једног Бога и описује његова три лица као начине живота, остају ли онда заиста Отац, Син и Дух – или само три наступа истог ја?
1. Одлучујућа разлика тиче се стварности односа
Модализам не настаје већ истицањем Божјег јединства. Настаје када су Отац, Син и Дух на крају само појаве једног јединог лица. Тада се Син у молитви Оцу не би обраћао стварно другом божанском лицу.
Зато ни пука истовременост различитих појава није довољна као противаргумент. Глумац би теоријски могао представљати више улога истовремено. Одлучујуће је да ли је сам лични однос стваран и вечан.
2. Leftowов модел жели више од променљивих маски
Leftow користи аналогију путовања кроз време: Различити одељци живота могли би се појавити истовремено. Пренето на Бога, различити животни токови треба да постоје без временског следа.[1] Зато се предлог не сме описати као пуко мењање Очеве и Синове улоге.
Отворено потпитање, међутим, остаје да ли такви животни токови објашњавају истинска лица или само различита стања једног јединог личног носиоца. То је провера конкретног модела. Како Williams истиче, „латински“ није довољно прецизно име за све западне приступе објашњењу.[2]
3. Класично учење о односима почиње другачије
Тома назива лица стварно постојећим односима.[3] Очинство и синовство притом нису касније Божје активности према свету. Означавају вечно лично разликовање унутар неподељене божанске стварности.
Зато се „једна природа“ не сме заменити са „једно лице са три улоге“. Исто тако односи се не смеју учинити својствима која додатно припадају четвртом лицу по имену Бог. У оба случаја модел би променио број три и врсту лица које треба да објасни.
4. Јован 17 даје оштрије мерило од аналогије
Исус говори о слави код Оца пре постојања света и о Очевој љубави према њему пре постања света. Те тврдње не обрађују само Божје дејство на касније посматраче. Полажу право на истину о Божјем сопственом животу.
Модел мора сачувати то лично заједништво. Ако му то не успе, модел треба побољшати или напустити. Писмо нас не обавезује ни на аналогију путовања кроз време ни на њене критичаре, већ на вечног Сина који је код Оца и објављује га. Управо зато модализам се може одбацити без слабљења Божјег јединства.
5. Јесу ли Barth и Rahner зато модалисти?
Ни Barthови „начини постојања“ ни Rahnerови „различити начини супсистенције“ не смеју се једноставно изједначити са променљивим маскама. Barth их одређује узајамним односима и изричито се усмерава против модализма.[4] Rahner оспорава да најпре постоји готов Бог који накнадно прима те начине; они нужно припадају Божјем сопственом бићу.[5]
То чува њихове предлоге од преурањене карикатуре, али не замењује садржинску проверу. Одлучујуће питање остаје да ли су Отац и Син заиста вечно у међусобном односу или се њихово разликовање на крају губи у једном једином личном ја. Други израз за „лице“ не решава то питање сам од себе. Где замрачује стварног саговорника Јована 17, мора се прецизирати. Где чува тог саговорника при неподељеном божанству, сам израз „начин постојања“ још није доказ модализма.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Brian Leftow, A Latin TrinityFaith and Philosophy 21/3 (2004), стр. 304–333; сопствени сажетак о аналогији истовремених животних токова.
- Scott M. Williams, Indexicals and the Trinity: Two Non-Social ModelsJournal of Analytic Theology 1 (2013), стр. 74–94; име „латински“ не означава једну једину јединствену теорију.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 29, a. 4: стварни супсистирајући односи као лично разликовање.
- Karl Barth, Црквена догматика I/1§ 9, посебно основна теза и одељци 2–4; енглески Church Dogmatics I/1, стр. 348, 353–383: начини постојања у стварним узајамним односима, одбацивање модализма.
- Karl Rahner, The TrinityПоглавље III, одељак E.3: „Distinct Manner of Subsisting“; начини постојања нису накнадни или слободно променљиви модалитети претходног Бога.