Приговор
Ако Отац, Син и Дух поседују само један ум, њихова узајамна љубав изгледа као пука самољубав једног јединог лица. Зар три центра свести нису неизбежна?
1. „Свест“ садржи више могућих тврдњи
Реч може означавати способност сазнања, скуп мисли или лични самооднос. Из три стварна самоодноса још не следи трипут међусобно независна божанска способност сазнања. Ко обоје изједначи, већ је уградио спорно изједначавање у своју дефиницију.
Класична тврдња о једном божанском уму не оспорава да Отац познаје Сина. Оспорава да се Бог састоји од три одвојена духовна бића чије би знање тек морало бити међусобно усклађено.[1]
2. Јован говори о љубави пре сваког стварања
У Јовану 17,24 Исус каже да га је Отац волео пре постања света. Дакле, тај однос не настаје тек када Бог пред људима преузима различите улоге. Јован 1,1 повезује постојање Логоса код Бога са његовим божанством. Однос и божанство стоје заједно у тексту.
Тиме је искључен и изговор да Отац воли само своју будућу људску појаву. Контекст Јована 17,5 и 17,24 говори о заједничкој слави и личној љубави пре света. Однос припада Божјем сопственом животу.
3. Јединство суштине није истоветност лица
Тома описује лица као стварно постојеће односе.[2] То не означава празне линије повезивања између три бога који најпре независно постоје. Отац и Син се, напротив, управо као Отац и Син разликују један од другог, а да никада нису одвојена божанства.
Љубави су овде потребни стварни онај који воли и стварни вољени. Нису јој потребни незнање, просторна удаљеност или могућност непријатељских интереса. Такве границе обележавају наше односе; не чине тек оне однос односом. Савршено заједништво не би постало савршеније тиме што би његово јединство сваког тренутка могло да се сломи.
4. Модел остаје подређен налазу објаве
Савремени теолози различито користе говор о „центрима свести“. У ограниченом смислу он може истицати лично саморазликовање. Као тврдња о три самосталне духовне супстанце, насупрот томе, мења учење о неподељеном божанству.
Зато не морамо бирати између усамљеног божанског глумца и савеза три бога. Писмо сведочи стварно вечно заједништво у једном Богу. Како се то сазнање философски описује мора сачувати обе тврдње. Ограниченост људских модела свести не даје право да се једна од две избрише.
5. Пошиљалац, посланик и два сведока
Када Отац шаље Сина, заиста шаље другог: Син није Отац. Јован 3,17 и 17,18 говоре о том личном односу. Из тога не следи да посланик мора бити друго божанско биће. „Бог шаље Бога“ постаје бесмислено тек ако се „Бог“ оба пута изједначи са истим лицем. Тројична тврдња управо не тврди такво самопослање.
У Јовану 8,17–18 Исус се позива на два сведока: себе и Оца који га је послао. То је аргумент за њихову стварну личну различитост. Два сведока нису већ зато један што се њихове изјаве савршено слажу; обрнуто, мноштво сведока не чини аутоматски мноштво божанских природа. Исус овде обрађује ваљаност свога сведочанства, а не број одвојених сазнајних способности. Ко из тога жели да изведе два божанска духа, мора додатно образложити зашто би два лична сведока нужно била два одвојена бића, свако са сопственом божанском сазнајном снагом.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Réginald Garrigou-Lagrange, The Trinity and God the CreatorСтр. 128–131: једно божанско сазнање и хтење при стварним личним односима.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 29, a. 4: лица нису пуки мисаони односи.