Како се слажу божанска једноставност и стварни односи?

1. Једноставност не значи одсуство односа

Под једноставношћу класична теологија мисли да се Бог не састоји од саставних делова и да му нису потребна додатна својства да би био савршен. Не мисли да је Бог садржински празан или да не може поседовати стварне личне односе. Прво је тврдња против зависности; друго би већ било унитарно одређење.^[1]

Питање је, дакле, прецизније: Могу ли очинство и синовство бити стварно различити без образовања два божанска бића или два допуњујућа својства? Тома на њега одговара посебним карактером односа.

2. Однос разликује другачије од савршенства

Мудрост и моћ означавају божанска савршенства. Очинство, насупрот томе, означава однос према Сину. Отац се не разликује од Сина зато што би му припадало више мудрости, већ зато што је његов Отац. Син није свој сопствени Отац.

Тома овде говори о „релативној супротстављености“: Очинство и синовство неодвојиво припадају заједно, а ипак нису заменљиви. Супротност није супротност између више и мање божанства. Лежи у томе како лица стоје једно према другом.^[2]

3. „Супсистирајући“ искључује додатну ствар-носиоца

Код људи очинство придолази већ постојећем лицу. Мушкарац може постати отац; његово човештво није његово очинство. Бог, насупрот томе, не постаје накнадно Отац. Отац је вечни Отац вечног Сина. Његов лични однос није стечено стање.

Зато под „супсистирајућом релацијом“ Тома мисли однос који није као додатно својство прилепљен за божанског појединца који постоји независно од њега. Он је начин на који лице постоји у једном божанском бићу. Не постоје најпре три божанска појединачна бића која затим ступају у односе. Односи разликују лица без дељења суштине.^[3]

Реченица „Сваки однос претпоставља оне који су у односу“ притом се не сме неприметно разумети временски или као нацрт. Тома не тврди да апстрактна линија производи два претходно недостајућа бића. У његовом моделу Отац и Син постоје вечно упућени један на другог; њихови односи нису накнадно причвршћене везе између претходно самосталних богова.^[4] Сазнање и љубав припадају им снагом божанске природе. „Однос“ описује чиме су лично различити, а не замену за њихов духовни живот. То је онтолошко објашњење, а не извођење три лица из првобитно безличне супстанце.

4. Питање идентитета захтева прецизне појмове

Тома изричито обрађује приговор да оно што је истоветно са истим мора бити међусобно истоветно у I, q. 28, a. 3. Разликује јединство стварног постојања од различитог релационог смисла у коме се исказују очинство и синовство. Дакле, његов одговор ради разрађеном метафизиком односа, а не допуштеним изузетком од начела непротивречности.^[2]

То објашњење не сме се скратити на: F = G, S = G, али F ≠ S, при чему сваки знак значи строги бројчани идентитет у истом смислу. Тако би противречност заиста постојала. Томистичко решење мора показати зашто та формализација промашује разликовање тврдње о суштини и личног односа. Да ли је свака философска појединост тог модела уверљива јесте даља расправа; библијско исповедање не зависи од тврдње да је расправа завршена једном речју.

5. Објава одређује шта модел мора сачувати

Јован 17,24 сведочи љубав Оца према Сину пре постања света; Јован 1,1 сведочи разликовање и божанство Речи; Писмо истовремено исповеда једног Бога. Теолошки модел мора сачувати све три тврдње. Не сме ни односе претворити у пуке начине мишљења ни једну суштину у заједницу одвојених богова. Класично учење о односима промишљен је покушај да се управо те границе језички поштују.

6. Уводи ли Scotus додатне саставне делове?

Scotus изричито разликује формалну неистоветност од различитости самосталних ствари. Бити Отац не казује већ исто што и бити Бог; то разликовање треба да буде више од пуког изума нашег мишљења. Истовремено Scotus инсистира на Божјој савршеној једноставности. Зато његово формално разликовање није замишљено као састављеност од порције божанства и додатног комада очинства.^[5]

Тиме потпитање није решено: Како разликовање утемељено у предмету може постојати без састављености? Али „различит формални садржај“ и „више спојених саставних делова“ нису синонимни изрази. Ко жели да оповргне Scotusа, мора образложити прелаз између њих. И ко се позива на Scotusа, мора објаснити његово разликовање; сам нови стручни израз не решава питање идентитета.