Приговор
Brower и Rea пореде божанска лица са стварима које се састоје од истог материјала. Зар то не чини Бога материјом са три облика или трима састављеним бићима?
1. Модел почиње спорним питањем о обичним стварима
Бронзана статуа може изгубити свој облик док бронза наставља да постоји. Јесу ли зато статуа и материјал два предмета или у одређеном смислу један предмет? Brower и Rea из тога развијају појам бројчане истости без потпуне истоветности.[1]
Поређење треба да покаже да наше бројање и тврдње о идентитету могу бити захтевнији него што брза једначина сугерише. Још не доказује да Бог постоји на тај начин.
2. Аутори не мисле на божанску материју
У преношењу једна божанска стварност стоји на месту заједничког материјала, а личне посебности на месту облика. Аутори изричито разликују то преношење од телесне материје и пуких случајних својстава.[1]
Зато би се предлог промашио када би се критиковао као тврдња о три бронзана бога. Питање пре гласи може ли употребљена структура код нествореног, несастављеног Бога уопште објаснити оно што треба да објасни.
3. Граница лежи код састављености и личности
Предмет који се тек образује од саставних делова претпоставља те делове и њихову повезаност. Пренето на Бога тиме би претило објашњење у коме би Бог био зависан од нечег основнијег. Учење о Божјој једноставности усмерава се против такве зависности.[2]
Уз то разлика између материје и облика још не објашњава узајамно сазнање и љубав. Отац и Син у Јовановом јеванђељу нису само два описа ствари. Зато употребљиво преношење мора објаснити стварне личне односе без увођења три дела или три одвојена примерка Бога.
4. Аналогија може отворити могућност без доказивања учења
Добитак модела лежи у преиспитивању преурањених изједначавања при бројању. Али његова истинитост не може следити из тога што се свакодневни предмет може језички схватити на више начина. И основна философија материјала остаје да се провери.
Зато нам није потребна статуа да бисмо веровали Јовану 1. Божја објава задаје садржај; аналогија се мери њиме. Ако не успе у одлучујућим тачкама, губимо помоћно објашњење. Тиме не губимо библијске разлоге за божанство и лично разликовање Сина.
5. Шта посебни модели део–целина додатно тврде
„Композиција као идентитет“ додатна је метафизичка теза: Целина треба да буде истоветна са својим деловима заједно. То не значи да би сваки појединачни део био истоветан са сваким другим. Ко уводи такав идентитет мноштва и јединства, мора објаснити његова сопствена правила закључивања; обично замењивање два истоветна појединачна предмета не решава проблем. За Тројицу уз то остаје да се покаже како је свако лице потпуно Бог. „Само њих троје заједно су Бог“ за то није довољно.
Исто тако реч „несвојствени део“ не носи решење у себи. У уобичајеном језику део–целина ствар је свој сопствени несвојствени део. Из тога још не произлазе три међусобно различита лица која би свако била целина. Ко користи друга правила, мора их открити и показати да не дају ни три делимична бога којима је потребна допуна ни три самостална божанска бића. Ти приговори тичу се конкретних модела; не смеју се без разлике приписивати конституционом моделу Browerа и Reaе.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Jeffrey E. Brower и Michael C. Rea, Material Constitution and the TrinityFaith and Philosophy 22/1 (2005), стр. 57–76; посебно стр. 68–69 о преношењу на божанска лица.
- James E. Dolezal, God without PartsО састављености и Божјој зависности од претпостављених саставних делова.