Воде ли друштвени модели Тројице ка три бога?

1. Сама заједничка љубав не чини више бића једним

Три човека остају три човека чак и ако се савршено слажу. Ако модел објашњава Божје јединство само као хармонију различитих божанских бића, још није образложио тврдњу о једном Богу.

Библијско јединство је захтевније. Исаија описује једног Створитеља као једини извор неба и земље. Његово јединство не производи се тек договором више првобитно самосталних моћи.

2. „Друштвени“ не означава јединствену теорију

Swinburne развија објашњење о три божанска лица и њиховим нужним односима порекла и љубави. Не жели да разуме њихово јединство као случајан савез.^[1] Ипак остаје да се провери да ли нужна повезаност већ даје захтевано јединство божанске суштине.

Craig, насупрот томе, изричито поставља једно једино духовно биће са три лична центра. Зато његов модел не сме једноставно бити пренет као три међусобно одвојене душе.^[2] Противпитање овде прецизније гласи како је сваки лични центар потпуно Бог, а не само саставни део веће божанске целине.

Зато код Swinburneа питање самопостојања погађа одређенију тачку: Ако је Отац извор других лица, модел мора објаснити у ком смислу сви поседују исту нестворену независност. Вечно и нужно произвођење искључује временски почетак; не уклања аутоматски сваку објашњавајућу асиметрију. Класични одговор разликује лични извор од произвођења другог божанског бића. На томе треба мерити чува ли Swinburneово посебно објашњење једно божанство.^[1]

Код Craigа се сходно томе једна душа мора разликовати од додатног четвртог ја. Ако се центри разумеју само као снопови способности, њихова потпуна личност остаје за објашњење; ако се претворе у самосталне божанске супстанце, губи се тврђено јединство. Craig жели да заступа управо једно једино духовно биће са три лична центра.^[2] Зато критика мора навести која од његових претпоставки не може заједно сачувати те две границе. Сам број три још не одлучује о томе.

3. Мерило су обе стране налаза Писма

Јован 17,24 спречава слабљење вечне љубави између Оца и Сина у пуку улогу према свету. Јован 1,3 истовремено спречава сврставање Сина међу створене посреднике. Ниједан од тих текстова не објашњава Бога као састав три делимична бића.

Зато модел мора заједно објаснити стварне личне односе и неподељено божанство. Класична традиција везује сазнање, хтење и моћ за једну божанску природу.^[3] То је управо покушај да се стварно заједништво мисли без три самостална божанства.

Ни узајамна љубав није већ узајамна потребитост. Модел би нарушио Божје савршенство када би лица тек морала учити једно од другог, допуњавати недостајуће снаге или преговарати о својим сукобима. То не следи само из тога што се међусобно воле. Одлучујуће је да ли заједништво изражава вечну пуноћу или надокнађује недостатак.

4. Не морамо бранити сваки модел назван тројичним

Покушај објашњења може тачно истаћи један аспект, а ипак на другом месту створити тешкоће. Критиковати га не значи порицати божанство Сина. Значи мерити објашњење учењем које треба да објасни.

Зато приговор погађа сваки модел који од Бога чини пуко друштво. Учење о Тројици у целини погађа тек када би се показало да стварно лично разликовање нужно значи три одвојена божанска бића. Управо та претпоставка је спорна; ознака „три лица“ је не доказује.