Три свемоћна лица – три супарничке воље?

1. Замишљена борба за моћ већ претпоставља три одвојене моћи

Приговор третира Оца и Сина као два владара са сопственом облашћу моћи. Тада заиста настаје питање ко ће се наметнути при сукобу. Али учење о Тројици не почиње са три таква бића која затим склапају мир. Оно исповеда једну неподељену божанску моћ и једну божанску вољу.^[1]

Тиме се ниједном лицу не ускраћује моћ. Отац не поседује једну трећину онога што Син такође поседује. Свако лице је потпуно Бог; ниједно не располаже божанством одвојивим од осталих.

Притом не делује апстрактна природа уместо лица. Отац, Син и Дух делују кроз једно божанско сазнање и снагу воље. „Лице“ означава делатника, „природа“ оно чиме он може деловати на тај начин. Код људи је људска природа сваки пут умножена; зато имају различите способности воље. То створењско умножавање не сме се већ уградити у дефиницију божанског лица. Једна божанска воља није ни четврто лице које другима прописује одлуке.

2. Јован 5 објашњава немогућност савршеним деловањем

Исус каже да Син не може ништа чинити сам од себе осим онога што види да Отац чини. Изоловано би то могло звучати као ограничена способност. Али реченица наставља: Шта Отац чини, то исто чини и Син. Затим се именују давање живота, суд и једнака част.

Тврдња не описује ограничено опонашање. Искључује самовољно раздвајање и тиме повезује свеобухватан захтев. Син не делује против Оца јер његово божанско деловање не стоји изван заједничког божанског живота.

3. Слобода није способност укидања Божјег бића

Према 2. Тимотеју 2,13 Бог не може порећи самог себе. То није слабост поред његове верности, већ израз његовог савршенства. Сходно томе немогућност унутарбожанског непријатељства није недостатак суверености.

Свемоћ не значи да би Бог истовремено могао бити савршено истинит и у истом погледу неистинит. Исто тако божанско лице не мора моћи да се бори против једне божанске доброте да би било стварно божанско. Створењска самовоља није мерило нестворене слободе.

Нужно слагање три претпостављена чина воље само по себи још не би доказало да постоји само једна воља. Зато класично објашњење не поставља најпре три независне воље, па затим додаје договор. Оно оспорава умножавање божанске снаге воље. Модел са три сопствене способности воље мора одговорити на даље питање о јединству самог Бога.

4. Гетсиманија поставља друго питање

Исусова молитва „не моја воља, него твоја“ говори из његовог стварног људског постојања. Христолошко разликовање божанског и људског хтења објашњава зашто његова послушност није глума. Тома те две воље изричито обрађује на основу две Христове природе.^[2]

Из тога не постају три божанска центра воље који би се морали договорити на небу. Син остварује људску послушност према Оцу без поседовања другог божанства или непријатељске божанске воље као Бог. Ко разликује те нивое, чува и Божје јединство и стварност оваплоћења.