Приговор
Ако само Син може постати човек, поседује способност која Оцу недостаје. Ако би, насупрот томе, и Отац могао постати човек, послање Сина делује произвољно.
1. Није се догодило не значи неспособан
Писмо извештава да је Син постао човек. Из тога не следи без даљег образложења да Оцу или Духу недостаје божанска моћ. Историјско и лично одређење не сме се аутоматски превести у поредак способности.
Исто тако из заједничке моћи не следи да сва лица заузимају исти лични положај. Отац није Син. То разликовање није недостатак који би се морао отклонити додатном свемоћи.
2. Тома разликује могућност и примереност
Тома потврдно одговара на питање могућег оваплоћења другог лица јер је божанска моћ заједничка. Људско рођење би Оца у таквом мисаоном експерименту учинило сином људске мајке, али не вечним Сином Оца.[1]
То је метафизички суд унутар његовог модела, а не изричито објављен извештај о другој историји спасења. Али показује: Класична теологија не мора претпоставити посебну стваралачку снагу Сина која Оцу недостаје да би исповедала његово стварно оваплоћење.
3. Слободна радња ипак може бити дубоко образложена
Алтернатива „нужно или произвољно“ је погрешна. Радња може бити слободна и истовремено савршено примерена својој намери. Јован повезује Логоса кроз кога је све створено са Логосом који постаје тело. Колошанима 1 повезују стварање и помирење у Христу.
Галатима 4 воде од послања Сина ка синовству искупљених и Духу Сина. Те повезаности нису случајан украс. Вечни Син уводи људе у заједништво са својим Оцем. Тома развија управо такве разлоге примерености без извођења додатне божанске способности из њих.[1]
4. Извесност се најпре тиче стварног Божјег деловања
Не морамо моћи потпуно описати сваки замислив алтернативни свет да бисмо знали ко је за нас постао човек. Објава усмерава наш поглед на Сина кога је Отац заиста послао.
Зато приговор промашује свој циљ у оба смера. Не доказује ни нижу моћ Оца ни безначајност синовства. Меша заједничко божанско савршенство са личним обликом спасења. Заједничка моћ допушта различите личне односе; објављено послање одређује који се однос показује у оваплоћењу.
5. Шта чини Оца управо Оцем?
Лица се не разликују различитим телима, различитим степенима божанства или произвољним именима. Класично објашњење именује њихове односе порекла: Отац је Отац Сина; Син је од Оца; Дух происходи. Ти односи нису заменљиве етикете на три претходно истоврсна божанска појединачна бића.[2]
Зато се други могући задатак према свету не сме мешати са заменом вечног идентитета. Чак и ако се са Томом оваплоћење Оца сматра могућим, Отац тиме не би постао вечни Син Оца. Примљена људска природа означава шта лице додатно прима; његов вечни однос означава ко је то лице. Питање могућих послања, дакле, не замењује питање личног идентитета.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeIII, q. 3, a. 5 и a. 8: могућност примања људске природе и посебна примереност оваплоћења Сина.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 40, a. 2: лични односи порекла разликују лица.