Приговор
Ако свако божанско дело заједнички припада Оцу, Сину и Духу, морали би или сва тројица постати човек или оваплоћење не би смело бити божанско дело.
1. Приговор изједначава узрок и лични однос
„Ко остварује оваплоћење?“ и „Ко живи као човек?“ нису исто питање. Божје неподељено деловање одговара на прво. Тврдња „Син је постао тело“ одговара на друго. Из заједничког узрока не следи да је свако лице и на исти начин резултат тог деловања.
Тома изричито формулише то разликовање: Божанска моћ којом се прима људска природа је заједничка; сједињење са том људском природом постоји у лицу Сина.[1]
2. Библијски текстови повезују управо те две стране
Лука 1,35 описује деловање Светог Духа и силе Вишњега при Исусовом људском зачећу. Галатима 4,4 кажу да је Бог послао свога Сина, рођеног од жене. Јован 1,14 именује Логоса као онога који је постао тело.
Текстови не кажу да је Дух примио човештво зато што делује при његовом настанку. Исто тако од пошиљаоца не постаје посланик. Заједничко божанско деловање и посебно оваплоћење Сина стоје заједно већ у приказу Новог завета.
3. Неподељено деловање не значи једнообразност односа
Отац шаље Сина; Син је послан. Те тврдње не описују две супарничке стваралачке моћи. Означавају различите личне односе унутар једног божанског деловања. Син притом није спољашњи прималац туђе божанске суштине.
Зато се морају разликовати и две врсте присуства. Отац и Син према Јовану 14,23 пребивају код верујућих. Из тога не следи да би сваки верник био Божје оваплоћење. Божје присуство и делотворност нису истоветни са јединственим личним сједињењем у Христу.
4. Разликовање носи до крста
Син страда и умире по својој примљеној људској природи. Отац није био распет. Истовремено догађај спасења није приватна радња Бога одвојеног од Оца. Отац шаље, Син себе предаје, Дух делује у божанском делу спасења.
Наводна противречност настаје само ако би сваки од Бога остварен резултат морао бити приписан сваком божанском лицу без разлике. То правило није ни логички саморазумљиво ни библијски учено. Оно би већ претпоставком уклонило стварно разликовање Оца, Сина и Духа.
5. Како заједничка дела дају да се познају одређена лица
„Апропријација“ значи: Својство заједничко свим трима лицима приписује се ради појашњења посебно једном лицу – на пример моћ Оцу, мудрост Сину и љубав Духу. Тиме Отац не поседује мање мудрости ни Син мање љубави. Тома објашњава те доделе као помоћ разумевању лица на основу познатих божанских савршенстава.[2] Од тога треба разликовати искључиво личну тврдњу: Само Син је постао човек. То није пуко језичко истицање човештва једнако присутног код свих.
Зато се из природног догађаја не може ишчитати које је божанско лице само деловало. Заједничка стваралачка моћ сама по себи не доказује тројичност.[3] Божја реч утврђује идентитет лица унутар њиховог неподељеног деловања: Отац шаље Сина; Син постаје човек; Дух га сведочи и прославља. Објава овде открива више од пуког посматрања ефекта. Зато заједничка делотворност не даје да личне разлике нестану.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeIII, q. 3, a. 4: разликовање заједничког чина примања и лица у коме сједињење постоји.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 39, a. 7–8: апропријација заједничких суштинских својстава појединим лицима.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 32, a. 1: заједничка стваралачка моћ сама по себи не допушта извођење личне тројичности.