Приговор
Бог је бесмртан и не куша се на зло. Исус се, насупрот томе, куша, умире и Бог га васкрсава. Зар те чињенице нису неспојиве са његовим божанством?
1. Противречност настаје тек поистовећивањем
„Син је по своме божанству бесмртан“ и „Син умире по своме човештву“ не поричу исту реченицу у истом смислу. Тврдње важе за исто лице, али на основу различитих природа. Оваплоћење значи управо да Син прима стварно људски начин живота не престајући да буде Бог.[1]
То разликовање није накнадно прилепљен излаз: Јеврејима 2 изричито образлажу зашто он учествује у телу и крви да би искупио кроз смрт.
2. Умрети не значи престати постојати
Исусова смрт је стварна људска смрт. Његова божанска природа се не распада и Тројица не губи привремено лице. Класично се смрт разуме као одвајање људске душе и тела, док обоје остају повезани са једним Сином.[2]
Зато смемо рећи да је Син Божји умро за нас. Не смемо од тога правити да је божанство као такво постало смртно. Обрнуто, било би погрешно дати да умре само човек одвојен од Сина.
3. Кушање не претпоставља унутрашњу грешност
Јеврејима 4,15 повезују Исусово стварно кушање са његовом безгрешношћу. Спољашњи напад, глад, страдање и цена послушности стварна су људска оптерећења. Не претпостављају да Сина у његовом божанству привлачи зло. Јаковљева 1,13 описује Божју недоступност злом завођењу; не забрањује да оваплоћени Син буде изложен таквим нападима.
Ни сигурна победа не чини претрпљени напад нестварним. Стварност испита мери се његовим стварним оптерећењем, а не нужном унутрашњом жељом да се згреши.
4. Васкрсавање није туђи спасилачки маневар
Нови завет описује васкрсавање као Божје деловање, говори о животворном Духу и даје Исусу да најави да ће поново подићи храм свога тела. Јован 10 повезује његово добровољно умирање са његовом влашћу да поново узме живот.
Те тврдње не конкуришу као три извештаја о различитим починиоцима. Сведоче једно божанско деловање. Зато Исусова стварна смрт и његово васкрсавање показују дубину његовог оваплоћења; не оповргавају његов божански идентитет.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Халкидонски сабор, дефиниција вереЈедно Христово лице у двема непомешаним и нераздвојеним природама.
- Тома Аквински, Summa theologiaeIII, q. 50, a. 2–3: смрт раздваја тело и душу; не раскида везу са божанским Сином.