Доказује ли заједничко деловање заједничко биће?

1. Сама сарадња заиста није довољна

Из „A и B граде исту кућу“ не следи „A и B су исто биће“. Тројична аргументација која утврђује само заједничке циљеве била би недовољна. Али библијско образложење садржи додатно, одлучујуће одређење: Одређена дела обележавају једног Створитеља наспрам свега створеног.

Зато се не ради само о резултату сарадње. Ради се о извору моћи, обиму деловања и граници између Бога и створења.

Исто тако сама нужна неодвојивост две ствари не даје њихов идентитет. Из „Ниједна не може постојати без друге“ логички не следи „Обе су исто“. Зато ни нужна сарадња ни нужно заједништво сами по себи не доказују једно божанство. Тројично образложење повезује библијски посведоченог једног Створитеља са свеобухватним учешћем Сина и Духа у његовом сопственом деловању; не сме тај налаз Писма заменити слабијим закључком из пуке неодвојивости.

2. Стварање у тексту није процес поделе рада

Исаија 44,24 описује ГОСПОДА као онога који све ствара и сам распростире небо и земљу. Јован 1,3 о Логосу каже да је све настало кроз њега и да ништа настало није настало без њега. Логос се не поставља као први делимични производ у ред даљих производа.^[1]

Ако је заиста све настало настало кроз њега, његово сопствено постојање не може истовремено бити створење које је он произвео. Текст га поставља на страну стваралачког извора. Модел пуке сарадње три створења не одговара на ту тврдњу.

3. Јован 5 повезује деловање, живот и част

Син чини оно што Отац чини. Оживљава кога хоће и треба да буде поштован као Отац. Та повезаност превазилази тврдњу да два опуномоћеника случајно имају исти план.

Пророци могу чинити чуда Божјом моћи. Из тога не следи да им неограничено припадају исто стваралачко деловање, власт давања живота и част која одговара Оцу. Разлика није у томе што би чудо било посебно импресивно, већ у врсти захтева који текст повезује са њим.

4. Закључак почива на више тврдњи заједно

Постоји само један нестворени божански извор; Син не припада творевини; Отац и Син остају лично различити. Учење о Тројици повезује те тврдње уместо жртвовања личног разликовања или божанства Сина.

„Неподељено деловање“, према томе, не описује коалицију. Лица не доприносе свако самосталним уделом већем делу. Тома ипак разликује заједничко божанско деловање од посебног личног односа његовог резултата.^[2] Зато исти Бог у историји спасења може деловати уређено без потребе да три бога међусобно сарађују.