Приговор
Куран захтева Божје јединство, забрањује говорити „три“ и пориче да Бог рађа или да је рођен. Вечно синовство изгледа да нарушава Божју јединственост и уноси у њега односе створења.
1. Хришћанска тврдња мора се тачно именовати
Куран у сури 4,171 одбацује говор о тројици и синовство; сура 112 наглашава Божју јединственост и пориче рађање.[1][2] Међутим, хришћани не уче ни о три бога ни о телесном размножавању Бога. „Син“ најпре означава вечни лични однос према Оцу; Исусово рођење од Марије треба разликовати од тога.
Марија не припада Тројици. Сура 5,116 говори о Исусу и Марији као божанствима која се наводно поштују поред Бога.[3] Та представа не одговара хришћанском исповедању. Али тиме није решен цео исламски приговор: И муслиман који исправно разуме Оца, Сина и Духа може одбацивати личну тројичност и вечно синовство.
2. Јединство и постојање у једном лицу нису исто
Хришћански монотеизам исповеда једног нествореног Бога. Отац, Син и Дух нису три припадника врсте богова. Исламска противречност односи се поврх тога на питање могу ли у том једном Богу постојати стварни лични односи.
Реч „јединство“ сама не одговара на то друго питање. Ко тврди да један Бог мора бити једно једино лице, користи додатно одређење божанског бића. То одређење не може једноставно важити као неутралан резултат бројања.
3. Синовство се разуме из Христове објаве
Јован 17,24 говори о љубави Оца према Сину пре постања света. Јован 1,1–3 поставља Реч код Бога и истовремено на нестворену страну целокупне стварности. Овде није реч ни о биолошком миту ни о обоготворењу првобитно пуког човека.
Класично учење о вечном рађању покушава да именује управо тај вечни однос без тврдње о настанку, дељењу или нижем божанству. Зато Тома разликује однос порекла и временски почетак.[4] Критика телесног размножавања не погађа то учење. Критика сваког вечног синовства заиста га погађа – али тада мора аргументовати против његовог библијског садржаја.
4. Питање ауторитета не може се прескочити
Не користимо Куран као више мерило које одређује шта Христос сме да објави о Богу. Исто тако из куранског означавања Исуса као Речи или Духа не треба пребрзо изводити исламску потврду његовог божанства; ти изрази тамо стоје у другачијем оквиру тумачења.
Најдубља разлика тиче се Божјег обавезујућег самооткривења. Хришћани га примају у Сину кроз апостолско сведочанство. Зато је задатак у разговору открити стварне тврдње и претпоставке и тумачити Писмо. Поштовање саговорника захтева јасноћу о тој противречности, а не њено језичко замагљивање.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Куран, сура 4,171Примарни текст о говору о тројици, синовству и означавању Исуса.
- Куран, сура 112Примарни текст о Божјој јединствености и порицању рађања.
- Куран, сура 5,116Примарни текст о поштовању Исуса и Марије поред Бога.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 42, a. 2: вечно синовство без временског почетка.