„Не моја воља, него твоја воља“

1. Борба је стварно људска

У Луки 22,42 Исус стоји пред страдањем и смрћу. Чаша у библијској позадини означава божански суд; безгрешни Син иде путем заступничког предавања. Људско устезање пред тим страдањем није морални неуспех. Смрт није добро које би се морало волети ради њега самог.

Одлучујућа је потпуна молба. Исус своју људску одбојност према страдању у послушности доноси пред Оца. Не поставља самовољни супротни план. Сама молитва остварује спремност да се испуни воља Оца.

2. Без људске воље не би било људске послушности

Јеврејима 5,8 кажу да је Син из онога што је страдао научио послушност. Тиме није прешао из непослушности у послушност. Проживео је послушност под условима стварног страдања. Људско тело без људског хтења не би могло пружити ту послушност.

Зато класична христологија исповеда две природне воље: божанску и људску. Обе припадају једном лицу Сина. Тома то образлаже из потпуности примљеног човештва: Њему припада способност хтења исто као способност сазнања.^[1]

Лука 2,40.52 исто тако описује стварни раст у мудрости. Божански Син прима људско сазнање; не претвара свој људски развој у представу. Његово божанско сазнање због тога не мора ништа научити. Истом лицу се људски прираст и божанско савршенство приписују у различитом погледу. То би било противречно тек ако би се његово људско сазнање изједначило са нествореним божанским сазнањем.^[3]

3. Различити предмети објашњавају људску борбу

Исти догађај може се разматрати са различитих становишта. Као болна смрт, крст је нешто пред чим људска природа устукне. Као пут спасења који Отац жели, он је оно што Син радо извршава. То разликовање објашњава зашто истински страх од смрти и савршена послушност могу постојати заједно.

Тома сходно томе разликује природно повлачење пред страдањем и разумно хтење тог страдања ради његовог циља.^[2] Тиме се Гетсиманија не умањује. Управо зато што су људске снаге Исуса стварно људске, његова послушност кошта страдања.

4. Не две божанске стране, већ оваплоћени Син

Учење о Тројици не тврди три међусобно независне божанске воље. Отац, Син и Дух поседују једну божанску суштину. Зато Гетсиманија не открива унутарбожански спор између Оца вољног да спасе и божанског Сина који се противи. Син прима људско хтење и њиме живи заједничку Божју вољу за спасењем.

Јован 10,17–18 описује његово предавање живота као добровољно; Филипљанима 2,6–8 повезују његов божански положај са послушношћу до крста. Текстови се допуњују: Нико не приморава невољног Сина на искупљење. Вечни Син даје самог себе и остварује то предавање као стварни човек. Његова молитва тиме је сведочанство његовог потпуног човештва унутар његовог божанског лица.

Реченица „моја воља – твоја воља“ заиста разликује Сина и Оца; христологија не замењује те говорнике двема природама које разговарају. Она одговара на друго питање: На који начин Син овде хоће? Молба да чаша прође припада његовом примљеном људском животу. То што је упућује Оцу не чини је аутоматски изразом друге, супротстављене божанске воље.